Utuk na utuk

Novosadska stanična nadstrešnica je kap koja je prelila čašu građanskog nezadovoljstva. Ogorčenja i gneva. A najava, potmulih i višeznačnih, bilo je od protesta „Jedan od pet miliona“. Potom oni veličanstveni i dostojanstveni skupovi posle užasa u „Ribnikaru“ i mladenovačkim selima. Pa masovan otpor kopanju litijuma. Na kraju se morala dogoditi besmislena tragedija u Novom Sadu. Zašto se morala dogoditi? Zato što je greška ravna zločinu.

Ovdašnja je vlast svako od ovih narodnih upozorenja ignorisala. Ignorisala i bagatelisala. I terala dalje po svom, ne obazirući se na opomene zabrinutog sveta. Zgroženog i uplašenog. Šta od ljudi učini apsolutna moć? Postanu neosetljivi, ali i neoprezni. Bezobzirni. Nadmeni i uobraženi. Pretenciozni, iznad svega. U svojoj bahatoj narcisoidnosti potcene (ne)raspoložanje javnosti. Poveruju u zavodljivu sliku opšte nezainteresovanosti, indiferentnosti, odsustvo reakcije. Poveruju u svoju nabeđenu veličinu i bespogovornu podršku puka.

Ali, avaj! Ono što se kuvalo i vrilo, što je tinjalo i samo povremeno varničilo, najednom je eksplodiralo. I sad se pred našim i njihovim očima razbuktava na sve strane. Požari odasvud.

Stara je istina ova. Kad se sputa demokratija, kad nema mogućnosti za ravnopravan dijalog i sučeljavanje stavova, kad se vlastodržačka volja nameće prinudom – protivljenje će se, pre ili docnije, izliti na ulice. Pred brojnošću i upornošću, svaka je batina nemoćna. I kontraproduktivna. Što veća represija, veći je i otpor.

Vređali su građanstvo ove zemlje zloupotrebama izbornog postupka, primenom metoda nedoličnih i nepoštenih, s ciljem ostvarivanja izbornih pobeda koje im ne pripadaju i koje nisu zaslužili. Zgaziš li slobodu ljudi, vratiće ti se kao bumerang. U krajnjoj liniji, to i jeste razlog što je demokratija izmišljena. Zbog toga postoji. NJena je glavna prednost u tome što osigurava mirno rešavanje suprotstavljenih politika i oprečnih interesa u datoj državi. Kad nje nema, kad je obesmišnjena i pretvorena u praznu ljušturu, poprište političke borbe preseliće se van institucionalnih okvira. Iznuđeno i forsirano. Zar nije, poštovani čitaoče?

Evo jednog očitog primera. Vlast je za rušenje Starog savskog mosta u Beogradu, opozicija je protiv. Jedan deo Beograđana bi da se most skloni, drugi bi da ostane. Srednje rešenje nije mogućno. Demokratski odgovor bi bio – referendum. I to referendum kom bi prethodila rasprava, ravnopravna i argumentovana, o ovom pitanju. Učestvovali bi svi. Političke stranke, udruženja građana, aktivisti, stručnjaci i urbanisti, ekonomisti i istoričari. Apsolutno svi koji o ovoj temi imaju šta da kažu. Na koncu bi prestoničko biračko telo dalo konačnu reč. Tako kako bi ono odlučilo, morali bi uvažiti i vlast i opozicija. Ne bi bilo blokada, demonstracija i uličnih okršaja. Ne bi bilo izliva nekontrolisane agresivnosti i obostrane frustracije. Ne bi bilo nereda i nasilja.

Za mene je, poštovani čitaoče, pitanje ovo: Zašto niko, jedan takav izlaz iz ove situacije nije predložio? Nijedan od suparničkih tabora. Inicijativa je, logično, trebalo da dođe od vlasti. Nije. Niko je nije ni očekivao. Ona, prosto, ne veruje u istinsku demokratiju. Ne veruje u slobodno izraženu volju naroda. Hoće da vlada i odlučuje samostalno i suvereno. Ne pitajući i ne uvažavajući nikog. Za vlast su i izbori i referendum puka sredstva manipulacije. Formalizovane potvrde njene ispravnosti po svaku cenu. Silovanje stvarnosti.

To i jeste osnovni problem Srbije. Nikad se nismo međusobno dogovorili o demokratskim principima jednakim i jedinstvenim za sve učesnike u političkom životu. Jednom osvojena vlast smatra se za večnu i ničim ograničenu. Aktuelni vlastodršci nisu u stanju ni zamisliti, nekmoli prihvatiti, da će ikad izgubiti izbore i otići u opoziciju. Oni bi najradije da opozicija bude ukinuta, da nestane, i da vladaju bez ikakve kontrole i odgovornosti. Zato im se dogodila novosadska stanična katastrofa sa petnaest nedužnih žrtava. I sva ona ranija stradanja nevinih ljudi u ovoj napaćenoj zemlji. Zato su krivi.

Na sopstvenu sramotu, i našu nesreću, sadašnji predsednik Srbije, za njim i horde njegovih sledbenika, namerno i sasvim svesno, potpiruju netrpeljivost među građanima. Šire omrazu i ohrabruju fizičko i verbalno nasilje. Dele i svađaju. I pritom se sladostrasno naslađuju. To je ono njihovo negdašnje nasleđe iz šešeljevskih vremena kad su okretali Srbe protiv svih i gonili Srbe na Srbe. Na toj nečasnoj raboti koju su pretvorili u ideologiju i politiku „srpskog nacionalizma“, on i njegovi jašu i danas.

Opozicionari su najgori ološ na kugli zemljinoj. Izrodi, bagra, hulje, plaćenici, lopovi, izdajnici i sluge stranih sila. On i oni su, naravno, sve suprotno od toga. On i oni poseduju gruntovnicu na patriotizam, čestitost i dobročinstvo. Te se njihove vrline ne moraju dokazivati. One se po sebi razumeju. Zavadi, pa vladaj. Svrsishodno na kratku stazu, ama pokvareno do srži. Gnusno i maliciozno.

On i oni prizivaju konflikte. Orkestriraju ih i izvode. I tim se prljavim uspehom hvale i diče. I uživaju.

Ipak, uprkos svoj njihovoj destruktivnosti, narod počinje da shvata. I da diže glavu. Uspravlja se i suprotstavlja. Na pomolu je revolt masovnih razmera. Vatra koju su sami palili, sagoreće njih pre no što će celu Srbiju odvesti u pakao. Svakim danom se ljudima bistri pogled. I straha je, iz dana u dan, sve manje. Neće još dugo potrajati, nadam se. Osornost, neuviđavnost, oholost, bezosećajnost – to su karakterne osobine naprednjačke vlasti. I naprednjačkih vlastodržaca. Nema tih para zbog kojih će narod trpeti poniženje. Takva politika donekle daje. Gorkog ploda. Ali, samo donekle.
„Drzneš li dalje, čućeš gromove…“ jednom kad ljudima pukne film – gotovo je. Kraj. Konac. The End.

Tuča i obračuni su njihova jedina politika. NJihovi jedini argumenti. NJihov znak prepoznavanja. Srbija, siguran sam, može bolje. Mnogo bolje. Što ranije shvatimo, put ka nacionalnom oporavku biće kraći. I bezbolniji.

Na posletku, još jedan Mihizov citat. Ovog puta izgovoren onog veličanstvenog 9. marta 1991. sa terase beogradskog Narodnog pozorišta. Pamtim svako slovo:
„Mi ćemo to drvo neslobode lomiti, i lomiti, i na kraju ćemo ga slomiti.“

P.S.
Ovo što su uradili Zlatku Kokanoviću i njegovim saborcima ne sme proći nekažnjeno. Kad-tad.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.