Vašar taštine: (belo)svetski lideri u Beogradu

Na kraju je, najzad, došao red i na moju malenkost.

Elem, prođoše uzastopni juriši svetskih moćnika na srpsku prestonicu. Ostadosmo fascinirani svečanim dočecima, sviranim himnama na otvorenom, topovskim plotunima i gromopucatelnim konferencijama za štampu. Naslušasmo se pripovedanja o megalomanskim projektima i preskupim kupovinama. Uglavnom oružja, naravno.

Ovdašnji je predsednik bio u svom elementu. Videlo se, a on se nije ni trudio da sakrije, svoju ushićenost dotičnim vizitama.

Ej, brajkoviću, na pragu mu se pojaviše prvi Kinez, Nemac i Francuz. Sve šefovi država, vlada i partija.

Uz njih i jedan Amerikanac, simptomatičnog položaja i zadatka. Nije prvi, ama je veoma uticajan.

I potencijalno neprijatan. Za njegov dolazak, čudno, nije bilo pompe. Ni priče za narod.

Lepo, bogami. Baš lepo. Pohvaljeni ste, gosn. predsedniče.

U vrhunskom ste se društvu našli. Videlo se koliko ste u tim susretima uživali. Ako, i treba. Zato vas je srpsko građanstvo biralo. Davalo vam plebiscitarnu podršku. Zato vam se dive i zato vam kliču. Naš predsednik uz rame sa najvećim. I najsilnijim.

Dočim, o čemu se razgovaralo iza zatvorenih vrata, šta vam je rečeno nasamo, u diplomatskoj diskreciji između četiri zida, nećemo nikad saznati. Možemo samo nagađati. Mogućno i pogoditi.

Ipak, uprkos svoj blještavosti pomenutih poseta Beogradu i Srbiji, jedno se pitanje postavlja. S oproštenjem, priupitao bih, koja je korist od ovih spektakularnih priredbi? Šta će biti naša vajda od toga što su ovi državnici svetskog glasa boravili ovde?

Znamo koji su njihovi motivi. Kinez bi još prostora za svoje interese po čitavoj Srbiji. Badava, po mogućstvu.

Nemac, jasno je, hteo bi litijum za svoju automobilsku proizvodnju. A Francuz bi da nam proda svoje borbene „rafale“ po paprenoj ceni. Svaki bi od njih od Srbije nešto da uzme.

Opravdano i očekivano. To im je posao. Zarad druženja s njima, ovdašnji predsednik je rad da im učini po volji. Što god tražili, dobiće.

I pride, ako treba. I ono što ne traže. Lako je poklanjati i trošti tuđe. Nije ova zemlja predsednikova dedovina, otud je do te mere velikodušan. Na naš račun.

Mi padamo na jeftine trikove. Prozirne i cinične. Prija našoj uzdrmanoj veri u sebe, da nam viđeni stranci stižu u pohode. Mislimo da nas time uvažavaju i smatraju sebi ravnima.

„Naš predsednik i njihov – jedan do drugog. Ej, brajkoviću, malo li je! Nije Srbija mačiji kašalj! Nije nikad ni bila. Nek’ nam dušmani presvisnu od zlobe. I dušmani i susedi. Oni polovne (iako su u NATO), mi nove (iako smo vojno neutalni).

Bravo predsedniče! Alal vam vera! Svaka vam čast! Posle onih izroda i izdajica, žutog ološa, petooktobaraca, zapadnjačkih slugu i skutonoša, vi ste Srbiju vratili tamo gde joj je mesto. Mala Srbija među divovima. Ej, brajkoviću, ništa ti ne razumeš.“

Istina je, međutim, surova. I našim ušima nepodnošljiva. Na periferiji smo.

U predvorju (ako nismo u zadnjem dvorištu), slabi, nepouzdani, sebični i subjektivni. Nismo kadri da svoju državu uredimo i civilizujemo.

Za Kineze smo razulareni, za Evropljane – nesolidni. Imamo vlast i režim kakve zaslužujemo. Kakve smo izabrali. Nećemo ni zapadnu demokratiju, ni istočnjačku despotiju. Hoćemo haos, hoćemo raspojasanost, hoćemo kaćiperstvo.

Jasno je da nismo raspoloženi za članstvo u Evropskoj uniji. Nije raspoložena ni Evropska unija. U tome su ovdašnji predsednik i evropski lideri apsolutno saglasni. Van svake sumnje.

Kako bi ti, poštovani čitaoče, cenio onog koji kupuje vojne avione za grdne pare, a nema fabriku otpadnih voda u svom glavnom gradu? Ispušta fekalije u reku uz čiju obalu gradi eskluzivan poslovno-stambeni kompleks pod glamuroznim nazivom „Beograd na vodi“. Ekstremno prljavoj i zagađenoj, dodao bih.

Hipokrizija je drugo ime diplomatije i međunarodnih odnosa. Jedno se govori javno, a posve drugačije u četiri oka. Jedno su proklamacije i obećanja, posve drugo su istinski nacionalni interesi. Evropljani su zaključili da mi, ovde u Srbiji, ne želimo ni demokratiju, ni ljudska prava.

Ako je tako, onda će raditi sa aktuelnim vlastima. Tako su radili onomad s Brozom.

Uostalom, tako su radili i s Miloševićem do poslednjeg trenutka. Kakva će Srbija biti, naša je stvar.

Uzaludno je, i beskrajno naivno, očekivati da će nam neko spolja darovati ustavnost, zakonitost i parlamentarizam.

Oni bi nam mogli pomoći, ali je odluka isključivo naša.

Dakle, u zaključku bih mogao reći. Razlikujmo formu od suštine. Gest od interesa. Etikeciju od prijateljstva.

Istinska savezništva grade se na jedinstvenim uverenjima. Obostrano prihvaćenim principima unutrašnjeg uređenja zemlje.

Na vrednostima koje se poštuju iz slobodnog ubeđenja. Sve ostalo su neiskrena, privremena partnerstva, oslobođena međusobne odanosti i poverenja.

Nikad nemojmo smenuti s uma: stranci nas gledaju s visine i onda kad nam se čini da nam podilaze. I kad nam na noge dolaze.

Verovati u suprotno opasna je zabluda. Veoma opasna. Uvažavanje se stiče sopstvenim uspesima u izgradnji države i društva. Stepenom ukupne emanacipovanosti naroda.

Poniženje je kad se ulice i trgovi sređuju zbog dolaska „visokog gosta“ iz inostranstva. Preterana ljubaznost koja prelazi u snishodljivost. Veština je biti dostojanstven i učtiv u isti mah. A to se postiže ukoliko je zemlja koju predstavljate jednovremeno dostojanstvena i učtiva.

Nema drugog načina.

I poslednja članica Evropske unije u boljem je stanju od Srbije. Od te činjenice nemogućno je pobeći. Niti ju je mogućno sakriti. Svi sve znaju. Da li će, i u kojoj prilici, pokazati da znaju, odvojeno je pitanje.

Ko je od svetskih velmoža posetio najmanje je važno. Kakva je Srbija iznutra trebalo bi da nam bude prevashodna briga. Nažalost nije. Inače bi bila. Od nas zavisi i ni od kog drugog.

Ah, da. Umalo zaboravih. Da li je najavljeno uvođenje dozvola za ulazak u Evropsku uniju, u stvari eufemizam za vraćanje viznog režima za građane Srbije?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.