Ako dugo gledaš u RTS

Eurosong ću ove godine pratiti iz susedne države, što je dobro, iz dva razloga. Prvi: mogu da kupim lokalnu pripejd karticu i glasam za Konstraktu, dok se ne istopi kredit… I drugi: tako ću dobiti šansu da vratim „dug otadžbini“ i svima koje sam razočarala, jer kad mi se pokaže slika sa dva latinična slova „Z“, u njima nepogrešivo vidim dva latinična slova „Z“.

Uprkos dioptriji, astigmatizmu i činjenici da su dva slova „Z“, zapravo dva mala stola u obliku slova „Z“… što, dakle, znači da to NISU dva slova, već dva komada nameštaja, koja samo tako izgledaju!

Prihvatam kritiku i pritom se nadam da ista logika važi i za mene: nisam ja glupa, samo tako izgledam!

I to samo zato što mi treba više vremena da ukapiram, samoorganizovanu društvenu akciju kontrole štete, koju ste – priznajem – izveli brzo i spretno, tako da bi se neupućenima moglo učiniti kako se pravite da ste slepi ili čak da simboli, kao takvi, uopšte ne postoje… Ili da vam RTS draži od Istine, što se u novijoj istoriji, već događalo, doduše: nikad bez ozbiljnih posledica, po naše živote i društvo!

I ne pada mi na pamet da dalje tupim o Konstrakti: Konstrakta je divna umetnica, sjajna autorka i najsmislenija zvanična predstavnica koju je Srbija ikada poslala, na Eurosong. Volim Konstraktu. I volim Eurosong… Na kraju, naravno: volim i Srbiju, ali ne mogu da se ne zapitam – zašto je ne voli naš javni servis građana? Naša televizija, koju finansiramo, zbog našeg prava „da znamo sve“… iako najčešće saznamo to da smo glupi ili zlonamerni, kad nam uopšte pada na pamet da njihov program gledamo kritički! Ili da ga – recimo, poredimo sa činjenicama iz objektivne stvarnosti.

Jer, šta je stvarnost, poštovani gledaoci? Šta je stvarnost vama, a šta vi njoj? Stvarnost je obično mnogo lošija od slike stvarnosti koju nam RTS šalje, na naše (sve veće) male ekrane. I čemu onda to insistiranje na nekoj prokletoj, glupoj stvarnosti?! To nije lepo. I nije patriotski!

Da li se sećate kako je sumorna bila naša stvarnost, devedesetih, a kako se RTS svojski trudio da je ulepša? Da li se sećate kako su, na RTS-u, dobro radile sve naše fabrike, uprkos „nepravednim i ničim izazvanim“ sankcijama? Da li se sećate onih vesti u kojima su nam neprekidno ponavljali da NISMO strana u ratu i da smo „garant mira i stabilnosti“?! Da li se sećate kako smo slavno proglasili pobedu nad zločinačkim NATO paktom, onda kada je NATO ušao s trupama, da zida najveću vojnu bazu u Evropi, i to baš onoj na teritoriji koju smo smatrali našom?! (Zvezdica, fusnota i link ka preambuli Ustava: i dalje smatramo!)

Pa, ako sada mislite kako je glavni zadatak RTS-a da nam ulepšava stvarnost, u kritičnim trenucima, da li se sećate društvenog eksperimenta zvanog „Totalno pomračenje Sunca“, koji je naš javni servis, u saradnji sa drugim, nadležnim institucijama, izveo 11. avgusta 1999? Tada su nas uspešno naložili da ćemo svi oslepeti, ako ne zamračimo svoje prozore rentgenskim snimcima.

Jeste li gledali Sunce, tog dana, nezaštićenim okom?… Pitam vas, jer, evo – ja jesam… Pa, danas mislim da mi se zato u svemu priviđa nekakva zavera! I to posebno onda kada gledam program RTS-a ili kad čitam njihova zvanična saopštenja.

„Oštro osuđujemo insinuacije“, napisali su, u ovom poslednjem i naterali nas da se postidimo, zato što vidimo ono što vidimo, a ne ono što RTS smatra da bi trebalo videti.

„Oštro osuđujemo insinuacije“, rekli su… Jer, stvarno – šta osuditi? Rat koji se vodi na šesto kilometara od naše granice ili svoju publiku i svoje finansijere, koji u vreme tog rata, u svemu vide ratne simbole?!

RTS je glas naše države, pa ako država nije glasna u svojoj osudi ovog rata, šta drugo ostaje RTS-u, nego da oštro osudi građane?…

Da nam se izvini?! Da priznaju grešku?! Da kažu kako nisu videli da su dva stola, u obliku jednog slova, u međuvremenu postala dva simbola, o čemu nisu vodili računa – jer: kada dugo gledaš u dva mala stola, dva mala stola gledaju u tebe, pa ti se zapravo može lako dogoditi da počneš da ih podrazumevaš… da ih gledaš, ali da previđaš njihova nova značenja… A što bi to radili?!

Izvinjenja su za slabiće, a RTS je ozbiljan igrač na medijskom nebu Srbije. Taj igrač sebi uvek može da zabije autogol, a zatim šutne loptu publici, pa nek se ona razjasni: jel bio autogol ili nije?!

Reći da je bio – nije konstruktivno, niti patriotski. Glasno vikati da nije – ima mnogo više smisla.

Jer, ako dugo gledaš u RTS, i RTS gleda u tebe!

I ne znaš kako i ne znaš kad ste tačno počeli da ličite, ali sva društva, na kraju, liče na svoje vladare, kao što svi vladari liče na svoje zvanične medije.