Bizon u svoja četiri zida

Taj globalni fenomen je na Balkanu, imao svoju lokalnu specifičnost. Ona je došla sa ratovima i siromaštvom. Svetska milenijalska konfuzija i pakao postmoderne, na tržište bivše Jugoslavije, stigle su u paketu sa bedom. Pri tome, ne mislim samo na materijalne aspekte bede. Mislim na Srebrenicu. Na Kosovo. Na humorističku emisiju „Popodne kod Minimaksa“ i ljupko lice lučeta iz Kasidola, dok gleda Šešelja kako provaljuje „forice“ o klanju Hrvata… Publika u studiju se smeje, jer – „haknuna matata“, a mali milenijalci se igraju pred televizorom.

Što više oprečnih znakova i simbola stavite jedan do drugog, veća je šansa da ćete dobiti prostornu instalaciju, koja ilustruje vrednosni kod naše nesrećne generacije. Naše tinejdžerske sobe prelepljene posterima, oprečnih sadržaja. Krst i petokraka, peace i anarhija – milenijalci ne vide problem!

Što više imidža, koje svakodnevno gledaš i koji gledaju tebe… Jer, ako dugo gledaš u ponor… i svi znamo ovaj citat! Naša je generacijska leksika, zapravo gomila citata, koji u nesrećnim sudarima tekstualnih ravni, tvore najnovija i najčudnija značenja. Što više imidža u koje možeš da pokušaš se upišeš… Što više sadržaja, da zatrpaš promaju u svojoj glavi! Milenijalci su svaštojedi, baš kao ljudi ili ko svinje.

Ložili smo se piratske snimke holivudskih filmova i istovremeno maštali da ćemo živeti u Velikoj Srbiji… Očeve su nam slali u rat za Veliku Srbiju, dok smo, na televiziji, slušali kako naša zemlja (kako god da se u datom momentu zvala!), uopšte nije u ratu… SVEEE, urliče onaj degenerik u poznatom mimu, koji je postao nezaobilazna referenca pop-kulture, baš zato što tako dobro opisuje našu dijagnozu.

„Ja volim sve u isto vreme, zato što sam milenijal-kreten“, definisao je u jednoj pesmi, moj dragi prijatelj Marčelo… a ja ponekad imam problem sa tim stihom. Pitam se, naime, kako može da bude tako prokleto dosledan?! Kako može da osuđuje generaciju kojoj pripada, kao da joj uopšte ne pripada?! Malo mu zavidim, dok razmišljamo: gde li je stekao imunitet na generacijsku šizofreniju … i da li je stvarno on sam, pametniji od svih nas?

Ja nisam pametna. Mada se često pravim. Logikom „fake it till you make it“ , poslednjih dvadeset godina, iznova crtam i promišljam mape svojih „principa“ i „vrednosti“. Izgovaram ih naglas, da bih se javnim rečima obavezala na poštovanje onoga što moj racio smatra ispravnim, čak i kada me emocije, zavozaju na drugu stranu.

Ne budi milenijal kreten, Millenna! POSTISTINA JE LAŽ!!!

Stalno se podsećam da – ispravno, nije sve ono što je privlačno i neprekidno sebi ponavljam kako je lično – političko, pa mada ponekad imam izlete na „guilty pleasure“ teritorije, tudim se da ne lažem, ni sebe, ni svet.

I tako… gledam Kesića, koji je gledao Đuku kod Marića, valjda baš zato da mi ne bismo morali.

„Pazite“, kaže Đuka, u izjavi koju transkribujem, od reči do reči, da se uverim da sam je zaista čula, da je nisam izmislila, niti preuveličala, „Ja koji kad čujem rusku himnu, kad vidim ruske suhoje, kad vidim ruske migove, ja se bre istopim! Ja uživam!!! U mojoj kući – možete, ako hoćete; ko hoće – može da dođe da vidi! U mom stanu imate knjige vezane za porodicu Romanov. Imate ikonu Svete Porodice Romanov! Putinovu sliku!!! Znači: ja to uopšte ne krijem, ali sam svestan gde smo!!! I svako mahanje ruskim zastavama, sada… i podrška ruskoj vojsci – javna (!), bilo gde je za vašu zemlju štetna, zato što će ovi iz Evropske unije da kažu: čekaj, bre, ovi nisu normalni!“

Guglam biografiju poslanika Đukanovića, poznatijeg po nadimku Bizon. Guglam biografiju odlazećeg predsednika skupštinskog odora za pravosuđe… i konstatujem da je rođen 1979. godine. Zamalo pa generacija! Da smo, na primer, išli u istu gimnaziju, bili bismo zajedno u smeni! Isto bi nam tekli školski dani, moja Desanka… I moj milenijalski mozak prvo pomisli: dobro ja izgledam, za svoje godine… A onda se, naravno, setim da to uopšte nije bitno!

Dobro rasuđujem, za predstavnicu svoje generacije. Nisam baš potpuna svinja, potpuni Bizon, niti potpuni milenijal-kreten. Ne glasam za poslanike, koji svom narodu, u vidu programa, nude otvorenu laž… Plašim se svake vojske i ne uživam u prizorima ni jedne armije.

Ima nade za mene?! Ili baš i ne?!