Foto: Miroslav Dragojević„I mi smo se školovali pod bombama, pa neznam šta nam fali“… Počnimo od očiglednog: fali razmak, između glagola i negacije, bar što se pravopisa tiče. Dalje, zanimljivo je kako ova rečenica uvek dolazi na kraju monologa, u kom se obično samo kuka: na male plate, zdravstvo i zdravlje, na vlast, na medije, na kulturu i na kraju, na „ovo vreme“, bilo da se, pri tome, misli na atmosferske uslove ili na Zeitgeist.
Neko neupućen u lokalne prilike i mentalitetske fore mogao bi da pomisli kako ga zavlačimo… Ipak, neupućeni nisu čitalačka publika moje kolumne.
Zato za vas, poštovana publiko, imam nešto zahtevnije pitanje. Kojoj generaciji pripada osoba koja ovo izgovara?
Koliko godina ima „i mi smo se školovali pod bombama, pa šta nam fali“ persona, ako zanemarimo napomenu o kukanju, koja se stereotipno vezuje za stare ljude i držimo se samo istorijskih činjenica, navedenih u ovoj izjavi?
Sve generacije na našim prostorima školovale su se pod bombama! Bombe su se menjale, mnogo brže od našeg školskog sistema, ali je ova činjenica ostala kao konstanta: nijedna generacija koja trenutno naseljava Srbiju nije izgurala obrazovanje bez nekih bombi.
Kao učenik železničarske škole, moj deda je redovno obrazovanje prekinuo u bombastičnom stilu: zajedno s drugovima iz razreda ukrao je vagon nemačke municije i dopremio ga starijem bratu, tada već istaknutom partizanu.
Iz ove tačke nije bilo nazad i odmah je primljen u četu.
Njegovo obrazovanje tako se svelo na školu života, koju je masterirao u Prvoj proleterskoj, „po šumama i gorama naše zemlje ponosne“…
Skidam ti kapu, deda, za sve što si naučio kasnije, ali najviše na činjenici da si svoju ekspertizu zasnovao na radničkim kursevima, čitanju knjiga i samoobrazovanju!
Baba, nešto mlađa pripadnica iste generacije, školovala se, povremeno, kad im nad glavama nisu zviždale štuke i kad bi vreme bilo relativno mirno, tako da se nastava mogla organizovati, „u nekom voćnjaku ili parku“, govorila je, ne bez nostalgije.
Zatim su došli bejbi-bumeri.
„Sećam se“, priča mi majka, „Kako smo bežali iz škole da se igramo na gradilištima. Gradilišta“, naglašava, „Tako smo ih zvali. Ali to su zapravo bile predratne kuće, srušene u bombardovanju, nemačkom ili savezničkom, nije ni bitno. Svaka ta kuća je imala imala po neku bombu, u temelju, pa su se roditelji ljutili što idemo tamo. Zapravo, igrali smo se na bombama, koje nisu eksplodirale i sećam se kad su specijalne ekipe dolazile da ih vade.“
Iako su bombe, u bumerskom detinjstvu, uglavnom bile nedetonirane, ova je generacija vaspitavana u duhu Boška Buhe.
Učili su predvojničku i prvu pomoć i sve ofanzive, do detalja…
U svakom slučaju, bomba koja ne eksplodira u prvom činu, svakako će eksplodirati do kraja drame, rekao bi Čehov…
I zaista, zar nisu baš bejbi-bumeri predvodili granatiranje Sarajeva ili miniranje Slavonije?!
Zar nije ova generacija smislila žargonski izraz za nagaznu minu – PAŠTETA i zar paštete nisu išle u paketu s KAŠIKARAMA?
Kako simpatični, prehrambeni izrazi za eksplozivne naprave!
Ikseri su se školovali u ono vreme kad su paštete i kašikare bile svakodnevna pojava, u školama i oko škola…
A milenijalci, kao prva generacija, odrastala zajedno s modernim tehnologijama, mogu da se pohvale poznanstvom sa različitim formatima bombi.
U mojoj osnovnoj svaka je bolja kuća imala čauru od granate kao suvenir.
Događalo se da neko od drugova donese tatinu kašikaru u školu, ali sve je to bilo zaboravljeno u susretu sa pametnim bombama, kasetnim bombama, grafitnim bombama, tomahavcima, avaksima i steltovima koji su nam ’99. svima popravili prosek u svedočanstvu.
Što bi se reklo: na BUM! Čak su i najgori đaci izbegli popravne ispite, i taj razred, na našu sreću, niko nije ponavljao.
Tako da, draga deco, zumeri… šta da vam kažemo?!
Dobro je da ste onlajn nastavu već usvojili tokom korone… i svima nam je jasno da vas dojave o bombama u školama, za sada, uglavnom zabavljaju.
Ipak, nemojte da nam zamerite naše reakcije na ovu pojavu! Ne paničimo, bez razloga i ne, ne preterujemo.
I mi smo učili bombe, u školi…
I svi smo u početku mislili kako su bombe još jedno fizičko/muzičko ili domaćinstvo – besmislen predmet, koji služi tek da nam popravi prosek. PTSP, nažalost, nastupa tek kada kriza prođe, pa zato znamo da ćete kasnije platiti i ove bombe i koronu.
I mi smo isto… u naše vreme, imali bombe u školama, pa… šta nam fali?!
Sem što smo ludi ko đubre, depresivni, bez dobrih navika i nesposobni da vam stvorimo makar i privid sigurnosti u ovom svetu koji već danas leži na nuklearnom naoružanju…
Jer, samo su bombe sve bolje, deco! Ljudi su, nažalost, isti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
