Cigareta u ustima vatrogasca

Da bih objasnila šta pod ovim mislim, moram da posegnem za primerom iz svoje, dakle – pozorišne prakse: ako pravim predstavu o ljudskim pravima, odgovorna sam za režiju, dramaturgiju i estetiku predstave. Možda sam donekle odgovorna za lične stavove glumaca i glumica – očekuje se, valjda, da smo o nečemu razgovarali… i da ne zastupamo suprotne strane, u problemu kojim se zajedno bavimo.

Ali, i dalje – NISAM I NE MOGU BITI ODGOVORNA za postupke onih ljudi koji nisu ja! Ne odgovaram za postupke publike. Za način na koji su razumeli predstavu. I ne odgovaram ako neko na moju predstavu dođe, sa transparentom ili natpisom na majici, sa kojim se ne slažem.

Nakon poslednjeg ženskog protesta protiv nasilja nad ženama; protiv medija koji o nasilju izveštavaju na senzancionalistički način i protiv institucija koje im ovo i omogućavaju… izgleda mi da raspravljamo samo o jednom transparentu.

Izgleda mi da se scenario s Parade ponosa ponavlja, na način koji me prosto tera da poželim da jednom budem na strani naših neprijatelja. Jer, naši neprijatelji uvek mogu da se oslone na nas! Za razliku od nas! … Mi nemamo na koga.

A o čemu se ovde radi? … Moja prijateljica, drugarica i saveznica, na protestu je nosila transparent koji se nije dopao organizatorkama protesta. Ruku na srce: nije se dopao ni meni. Nije mi se dopalo u kom se kontekstu ova poruka našla na ulici… Ali, još manje mi se dopada kontekst, koji je tako ozbiljan i težak, da u njemu nije primerena ni jedna vrsta „pošalice“. Ni jedan način upotrebe one „ružne“ reči, koja se ponekad odnosi na seks, a vrlo često i na nasilje.

Ipak, da li to znači da čitav fokus ženske borbe protiv nasilja nad ženama, treba da se pomeri na nasilje prema jednoj od nas?! I da li organizatorke najvažnijeg protesta u ovom delu sveta – zaista treba da troše snagu i reči na ograđivanje od parčeta kartona sa lošom porukom, ako to – u krajnoj instanci, vodi u nasilje prema ženi koja je tu poruku napisala?!

Zato, od jutros – blokiram… Malo blokiram, a malo mjutujem… U svakom slučaju, zatvaram prozore svoje sve tešnje „sobe sa ehom“ na jedinoj društvenoj mreži, koju još pomalo koristim – premda svoj nalog držim pod ključem, katancem i delim stavove, samo u krugu svojih najbližih pratilaca. Blokiram i mjutujem, da bih se sakrila od nasilja… a onda se čudim što ovaj postupak ne donosi olakšanje!

Naravno da ne donosi, jer to je bežanje od problema, a bežanje skoro nikad nije i rešenje.

Ono što hoću da kažem, vrlo je prosto: MOLIM VAS, ŽENE!

Molim vas da se više ne tučemo među sobom. Da se ne prozivamo. Da se potrudimo da jedne druge ne provociramo. I da onda kada se ipak nađemo isprovocirane, zbog postupka ili transparenta jedne od nas, za sekund razmislimo o protivpotezima koje vučemo. Da li nam donose više štete ili veću korist?

Feminizam je moja strana. I najviše mrzim kad moram da zauzmem stranu, u feminizmu!

Umesto toga, radije bih se vratila na činjenice: od početka ove godine, u porodično-partnerskom nasilju, u našoj zemlji je ubijeno dvadeset pet žena, devojaka i devojčica. Svaka druga žena bila je ili jeste žrtva nasilja. Sve živimo u strahu, a država u kojoj živimo – ne čini ništa da nas zaštiti.

Femicid kao i svo nasilje o kome ovde govorimo je rodno-zasnovano nasilje. Ipak – ROD kao tema, kao termin i kao pojam, više ne sme ni da se pomene u udžbenicima za osnovnu školu, jer o sadržaju udžbenika odlučuje crkva… A u državi u kojoj crkva odlučuje šta je nauka, nema ni nauke, ni crkve.

A ni države.

Naš problem nije pitanje jednog transparenta, niti postoji transparent koji bi mogao da ga reši. I mada znam da smo sve nervozne, besne i emotivne, hajde da ipak pokušamo da se držimo zajedno i da ne pridajemo pažnju sitnicama koje nas dele.

U opštem požaru, najmanje smeta zapaljena cigareta, u ustima vatrogasca.

A što se tiče poruke sa spornog transparenta… Citiram: „Ne jebe lep nego feminista“ – hajde da je ne jebemo! Lepim rečima: hajde da ne obraćamo previše pažnje!

Kažu da život čine sitnice i da je đavo u detaljima… pa, ipak meni sve češće izgleda da je Planeta Zemlja sitnica u rukama samog đavola! Ne znam kako smo dotle došli, niti kako se ovo zaustavlja, ali sam prilično sigurna da nije ravna i da se okreće, premda sve češće čujem da je to „samo moje mišljenje“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.