foto Miroslav Dragojević DanasU prethodnih šesnaest nedelja družim se sa devojkama. Zajedno smo pravile predstavu o ženskom odrastanju, zasnovanu na ličnim iskustvima.
Sastajale smo se da razgovaramo, da se igramo i jedne za druge improvizujemo scene i situacije, iz naših odrastanja.
Imam iskustva s ovakvim pozorišnim procesima. Znam koliko intenzivni mogu da budu, pa sam, na samom početku, upozorila mlade saradnice na (pozorištu svojstven) fenomen: „Do premijere predstave poznavaćemo jedna drugu bolje nego što poznajemo prijateljice sa kojima se družimo od detinjstva!“
Nisam pogrešila! Posebno ne u kvalifikaciji „od detinjstva“, jer kada sa jednom grupom, u poverenju, razgovaraš o svom detinjstvu i ključnim (traumatičnim) događajima iz odrastanja; kada te scene uvežbavaš – tuđa iskustva, postaju – tvoja; lično – političko; a ono što se, u početku, moglo smatrati intimnim, transformiše se u univerzalno, u opštu istinu i zajednički zaključak, o svim devojčicama.
Na dan kada je naša grupa proslavila prvi rođendan u ekipi, slavljenica Sara nam je rekla: „Imam utisak ko da vas poznajem od kad ste bile male!“ Ako se ovom utisku doda odgovarajuća nežnost – postajemo prijateljice. I to je još jedno „malo čudo“ pozorišta!
Neprestano se trudeći da elemente svojih života, očistimo i osvetlimo tako da izgledaju stvarnije, nego u životu – međusobno se povezujemo, na način sličan magiji… i to što imam iskustva sa ovakvim procesima, ne znači da sam na njih stekla imunitet.
U noći premijere „Devojčica“ desila mi se prilika da ovu tezu proverim u praksi. Koliko dobro sam upoznala devojke u koje pažljivo gledam šesnaest nedelja?
„Moja mama je stigla!“, rekla je Ana užurbano, u bekstejdžu, kompletno našminkana i kostimirana, „Donela je tortu i ne zna gde da je ostavi!“… „Nema problema“, rekla sam, a zatim izašla među publiku, da pogledom potražim – ženu koja nosi tortu. Zadatak ne bi trebalo da bude težak… Ipak, nisam videla nikakvu tortu… Jedino što sam videla, bila je gospođa, koja izgleda kao Ana, kostimirana u odraslu verziju sebe.
„Dobro veče, Vi ste Anina mama“, konstatovala sam, a ne pitala. Gospođa je klimnula glavom i pružila ruku da se predstavi. „A gde je torta?“… Kroz vrata Dorćol Platza pokazala mi je na mladića koji čeka ispred, sa tortom u rukama. „Ćao, Lazare!“, pozdravila sam ga, 100% sigurna kome se obraćam – jer ovaj mladić, kog prvi put vidim, jednostavno mora biti sin ove gospođe, dakle: Anin rođeni brat. Nisu u pitanju samo crte lica, već i još nešto, u stavu, izrazu, stilu… Sličnost je ogromna!
U nastavku večeri, dok je publika zauzimala mesta u gledalištu, smirivala sam tremu, igrajući igru „Parovi“ iz kviza „Slagalica“: poveži glumice sa njihovim mamama!
Druženje nakon premijere iskoristila sam da procenim uspešnost u nagađanju i zvanično upoznam porodice svojih mladih prijateljica. Tako sam, jasnije nego ikad, razumela (tačnije: osetila!) šta zapravo znači pojam „generacija“.
Odrastanje, to je koprcanje u nerazmrsivoj petlji genetike i vaspitanja, do konačne kapitulacije: DA, DRAGE MAME, POSTAJEMO UNAPREĐENE VERZIJE VAS!
Ono što svaku novu generaciju čini novom, samo je niz istorijskih okolnosti, koje su nas dočekale u svetu i trajno uticale na našu ličnost i izbore, koje pravimo. Ali, dok imamo sreću da rastemo uz roditelje koji nas vole, mi smo nova generacija – njih!
Trenutak panike! Jer, sloboda da budeš sve što želiš – ispada krajnje relativna… Zapetljani smo u ljubav i dužnost i nema izlaska, bez mnogo patnje i večnog osećaja krivice… A onda ipak sledi i umirujući zaključak: tu si – gde si, devojčice! U svakoj ćeliji svog tela, nosiš mamu i tatu, i sve njihove mame i tate … i tako do početka vremena… do prve ćelije koja je stekla sposobnost da se umnoži – deljenjem.
Prihvati, ne ljuti se, ne odmeći se, zagledaj se u roditelje, pokušaj da ih razumeš, pa onda, kod sebe, menjaj samo ono što možeš, jer ako neizbežno odrastaš u svoju mamu, bar budi verzija 2.0!
Nasledila si hardver. Tvoji roditelji su instalirali tvoj operativni sistem, pa ipak – nije sve izvesno, jer sistem nije zatvoren: moguće je napraviti poboljšanja, uvesti nove programe, antiviruse i aplikacije – kako bi išla u korak sa vremenom… Odnosno, bila to što jesi!
Predstava „Devojčice“ tako je trajno uticala na moja smatranja o pojmu generacija, ali i na razumevanje toga šta je ženska „transgeneracijska patnja“. Naši operativni sistemi, temelje se na patrijarhatu i da bismo ga pobedile, potrebno je reinstalirati sistem, ne samo kog sebe, nego kod svih.
To deluje kao ozbiljan posao i veliko cimanje! Istovremeno, to je i jedini posao vredan truda, jer: patrijarhat je nasilje, a nasilje je jedini bag, u svim našim sistemima.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
