Eci-peci-pec referendum

Ako ne upali, oslanjam se na „pomoć prijatelja“. Biram sagovornike koje smatram stručnijim ili pametnijim, postavljam pitanja i pažljivo slušam, dok mi ne nešto ne postane jasno. Priroda problema ili efikasan način rešavanja – sve jedno.

Ništa od toga nije upalilo u slučaju: referendum!

Uradila sam svoj domaći. Štaviše: uradila sam ga na vreme! Dva puta sam pročitala ljubavno pismo, koje sam dobila od svoje države. Pogledala sam „Utisak nedelje“, pročitala par relevantnih tekstova, poslušala jedan podkast i na kraju – pozvala Milenu – prijateljicu, advokaticu i osobu od najvećeg poverenja kada je u pitanju oblast zakona i prava.

Misija „struka se pita“ završila je kao u kriznom štabu. Dakle: neslavno.

Na kraju, potražila sam i pomoć Tviter zajednice: dobro, ljudi, šta treba da zaokružimo na tom referendumu?! Da li uopšte treba da zaokružujemo? … Odgovori su bili konfuzni, ali utešni.

Bar nisam jedina – zaključila sam čija inteligencija ne dobacuje do razlike između dva tradicionalno suprotstavljena pojma: afirmacije i negacije. Da ili ne?!

Kada se stvari svedu na DA i NE, društvena polarizacija, trebalo bi da radi u našu korist.

Dovoljno poznajem sebe i svoje pozicije u našem društvu, pa znam da uvek mislim suprotno nego većina. I kada ne znam šta zaista mislim, držim se prostog principa: slušaj šta kažu naprednjaci, pa zauzmi suprotnu stranu… Oni u ploču, ja u klin!

Međutim, deluje kao da je ovo pitanje podelilo čak i botove.

DA, viču neki nebitni botovi, dok žvaću svoje jadne sendviče. NE, viče Đuka, s najvišeg sendviča i ova polifonija glasova, dodatno komplikuje stvari… Halo?! Da li je to naša stara dobra jednopartijska država?… Pa, DOGOVORITE SE, gospodo! Nismo navikli da nastupate podeljeno! Mislim, šta je sledeće: sloboda govora, dijalog i pluralizam političkih ideja?!

„To je fora“, piše mi prijateljica, „Đuka namerno kaže NE da bismo mi zaokružili DA!“ … i kad o tome malo promislim, nema razloga da joj ne verujem… Pa, ipak, verovala – ne verovala, dođe mi na isto – i dalje ne znam šta da zaokružim, a da pri tome budem sigurna da sam na suprotnoj strani od one koju zagovara Đuka.

Još manje razumem zašto se s ovim toliko žuri! Zašto baš sad?!

Porodična predstavnica generacije bejbi bumera odgovora: „Mora sada, zato što Evropska unija tako traži od nas.“ … Vrlo zanimljivo. Od svih stvari koje Evropska unija traži već decenijama, izgleda da je samo ova bila hitna. Šta će se desiti u ponedeljak? Hoće nas primiti u članstvo?

„Zar Evropska unija nije mogla da sačeka do aprila?“, pitam.

Za tri meseca imamo izbore na svim nivoima. Da li je moguće da nismo mogli da im dodamo još jedan listić, nego je čitava logistička mašinerija izbora, morala da se upali odmah i bez odlaganja? … To mnogo košta i to je, u vreme pandemije, dok ljudi doslovno umiru čekajući ispred kovid ambulanti – potpuno besmislen trošak! Zar ne?

„Ja svakako neću glasati“, odgovara majka-bumerka, podsećajući me da se zalaže za ukidanje glasačkog prava starijima od šezdeset godina. Svaka dalja rasprava vodi u nerešiv sukob i zato se okrećem generaciji iks.

„Kakav referendum? Znaš da ne gledam televiziju!“, kaže sestra ikserka, ponosna na svoje strategije očuvanja duševnog mira.

Moj najdraži muški predstavnik ove generacije daje još užasniji odgovor: „Ne znam ni da li sam dobio poziv.““Pa, proveri!“, kažem mu… „Hoću, zabole me!“, odgovara.

Moja milenijalska i aktivistička priroda nije spremna za ikserski stepen ignorisanja društva. Izgleda, dakle, da mi preostaje još samo jedna adresa. Na mladima svet ostaje, kažem i pokucam na večno zatvorena vrata.

„Hej, zumeru! Šta bi ti odgovorio na klasično DA/NE pitanje ako ti pitanje nije jasno?“

„Ja bih odlučio na eci-peci-pec… A sad izađi iz moje sobe!“, zapovedi.

Izađem. Zastanem… Razmislim i najzad shvatim: mali je fakat u pravu!

Idem na glasačko mesto, u društvu prepelice i zeca, spremna da zaokružim onaj odgovor koji ispadne… Pa, ako sreća bude bila na mojoj strani, možda doživim ono što nisam već dvadeset dve godine: da moja opcija pobedi! Da budem deo većine!

Sa malom prepelicom i malim zecom i malim građanima i malograđanima, kojima se postavlja veliko i važno pitanje. Da li ste spremni da mislite svojom glavom, oslanjajući se na razum i logiku, kao da niste porasli u društvu iz kog je razum odavno emigrirao, a logika bila ona koja gasi svetlo?

DA? Ili NE? Eci, peci, pec!