Generacija Z u džungli post-istine

Kada se desi takva stvar, pozorištanci bi trebalo da se raduju: stvarnost dokazuje da su naše pretpostavke bile tačne! … Ipak, prošle nedelje, jedan ovakav događaj, ostavio me je bez teksta.

„Jesi li videla vest?“, pitala me je mlada koleginica Mila, čim sam ušla u kancelariju Reflektor teatra. Izvadila je telefon da mi pokaže članak: devojka. Takoreći: devojčica… Sedamsto hiljada pratilaca… Lepa. Nasmejana… Izvršila je samoubistvo. Dugogodišnja žrtva – pisalo je – nasilja na internetu.

Vratila sam Mili njen telefon u ruke, i zagledala joj se u oči: ova devojka ispred mene, takoreći – devojčica, pre nekoliko meseci napisala je ovakvu priču. Priču o lepoj, nasmejanoj influenserki, njenoj borbi sa depresijom i pokušaju samoubistva. Milina priča, deo je naše predstave „Ćao svima“.

Kako je znala, zapitala sam se.

„Ima još nešto“, kazala je Mila, „Ovu su devojku maltretirali jer je nosila periku.“ … Sličnost sa Milinim scenarijem, sada je upravo postala jeziva. U našoj predstavi, fiktivna influenserka, nosi periku i bez nje se ne pojavljuje u javnosti… Da li si znala, pitala sam je, a da je nisam ništa pitala.

„Znala sam za tu influenserku“, rekla je Mila, kao da se pravda, „Ali nisam znala da nosi periku. Sećaš se: detalj sa perikom je izmislila Maja!“ …I stvarno: Maja je glumica. Ona je bila ta koja je predložila da njen lik nosi periku. Kostimski znak kao otklon od nje same, pa kad je instagram nalog naše fiktivne junakinje, stekao prve prave pratioce, poznanici su joj svakodnevno slali slike profila, uz komentar: „Brate, kako ova LIČI NA TEBE!“

A onda se ispostavilo da stvarnost liči na pozorište, na drugi, mnogo tužniji i mnogo opasniji način.

Jedna mlada žena, izvršila je samoubistvo… A mi smo ostali zbunjeni zastrašujućim saznanjem da nismo znali ovu devojčicu, ali smo nekako znali šta joj se događa… Bilo je tu, oko nas. Sa jedne strane: Reflektor teatar vas je upozoravao! … A opet: kakva je korist od toga?!

To nije pobeda umetničke intuicije mladih, već poraz čitave zajednice i društva… Svi smo znali šta može da se dogodi, ali nismo učinili dovoljno kako se ne bi dogodilo!

Pred očima javnosti, devojka je molila za pomoć. Ne malo puta, pokušavala je da objasni kroz šta prolazi, kakve komentare dobija i kako je teško nositi se sa njima. Svi smo gledali i nismo videli. Dovodili smo je u jutarnje programe, da se suočava sa nasilnicima… za šta je potrebno više hrabrosti, nego što očekujemo od Predsednika države.

Možda smo se malo zgražavali nad kulturom nove generacije. Naša bi savest bila umirena, pristojnijim komentarima: „Ah, ti današnji mladi“ … Nikakva korist od tog naklapanja!

„Borise“, pitala sam sestrića, pokazujući mu sliku, „Da li si čuo za ovu devojku? Ona je gejmerka i influenserka.“

„No.“, odgovorio je kućni predstavnik Generacije Z, „Milion puta sam ti rekao: ne pratim domaće influensere!“ … I stvarno. Kada sam, pre nekoliko godina, postala svesna postojanja regionalne jutjub scene, Boris je, po ovom pitanju, bio veoma jasan: „Treba učiti engleski“, rekao je ozbiljno, „Jer, ko ne zna engleski, osuđen je na balkanski Jutjub!“

Tada sam smatrala da je „još mali“. Da je njegov „elitistički“ stav prema omladinskoj mejnstrim kulturi, deo toga što je još dete… Ipak, Boris je dete rođeno u vreme, kada sam ja već uveliko koristila i Tviter i Fejs… Za razliku od mene, mreže je odmah shvatao kritički. Kao nešto što rade matorci, dakle: nešto glupo.

A ja sam milenijalka i omladinska radnica. O sebi mislim kao o osobi koja se trudi da razume internet… Pa, šta s tim, pomislila sam. Moja lična krivica utoliko je veća! … Jer, razumem problem s kojim mladi odrastaju, a ne činim dovoljno da ga sprečim. Predstave nisu dovoljne!

Kroz glavu mi je prošla otrcana fraza: „Pozorište je tu da postavlja pitanja“ … Ali, Generacija Z, nije u pozorištu, nego na mreži. U nju smo se zajedno upetljali, pa nije bitno ko šta razume, nego ko zna dovoljno da bi preživeo… U ovoj džungli post-istine, lajkova, šerova, rejtinga, botova, fanova, hejtera, nasilja. Nasilja, nasilja, nasilja… u svim sferama društva. Sa svih ekrana.

Preživeće samo onaj ko nauči da se čuva. I sve su šanse da mladi o tome znaju mnogo više od nas.

Slušajmo ih! Jer, priče koje govore i pišu, tu su negde. Oko nas.