„Ide glas“ na vaša vrata

Roze-rezeda… Kakva je to uopšte kombinacija?!…. Odgovor je jednostavan: ovaj kolorit je izabran, zato što ga ne koristi nijedna partija, a omladini koja vodi kampanju #IdeGlas, bitno je da ih ne pobrkate, u paleti izborne ponude, 3. aprila. Jer, oni vam nikada neće reći za koga da glasate. Neće vas ni pitati za koga želite da glasate. Isto tako – svoja opredeljenja i političke simpatije, čuvaju samo za sebe.

Na vaša vrata, dolaze da vas podsete, na datum izbora i značaj prava, koje niko ne može da vam oduzme. Okej, ako treba, ovi mladi ljudi, tu i da vas zamole: izađite na izbore! Zato što je važno. Zato što veća izlaznost znači veću regularnost i zato što, samo onda kad svi glasamo – izborni rezultati pokazuju pravu sliku volje građana.

Poslednjih meseci, imam privilegiju da sarađujem i da se pomalo družim, sa ovim mladim ljudima. I zato, jedno „molim vas“, ide i od mene: nemojte nikad da pomislite, kako su mladi nezainteresovani za politiku!

Iako je istina da Generacija Z, na izbore na izlazi u nižem procentu od svojih roditelja – mladi su zapravo, prilično odgovorni, kad je u pitanju zajednica i kad se radi o odlukama od kojih zavise naši životi… To znam, jer razgovaramo, o njihovim promišljanjima, kao i o brojnim iskustvima koje donose sa terena.

Jer, mada su kucali na – bukvalno: desetine hiljada vrata, zanimljivo je da ni jedan aktivistički tim iz ove kampanje, ne nosi loša iskustva sa terena. „Ljubaznost sva vrata otvara“, kažu, uz smešak… pa, onda pričaju kako su divne ljude upoznali, uz mnogo zaraznog entuzijazma.

Na osnovu njihovih aktivističkih anegdota sa terena, čini mi se da je u akciji animiranja građana koju sprovode, mnogo teže odbiti ponuđene čajeve, kafe, rakije i kolače, nego uspostaviti lepu komunikaciju sa građanima.

Niko ih nije oterao sa vrata, ni sa kim nisu ušli u konflikt, niko ih nije pitao zašto dolaze i odakle im pravo da uznemiravaju ljude, u njihovim domovima. Izgleda, zapravo, da njihove posete nikoga ne uznemiravaju i da se ljudi raduju prilici da razgovaraju s mladima.

Kada obilaze seoska područja prigradskih naselja, na primer, ljudi su – kažu, često ljubazniji nego, u centru grada… Događa im se da ih pitaju odakle su, a kampanja „Ide glas“ okuplja studente i studentkinje Beogradskog univerziteta. Svi oni žive u Beogradu, ali su zapravo – Srbija u malom.

U svojoj maloj misiji nailazili su na ljude koji su – na ovaj ili onaj način, povezani sa rodnim mestima aktivista i to je često jedan od razloga zašto su posebno ljubazni prema njima.

„Ti si iz Niša? Ko moja žena!… Pa, ako vas nije mrzelo da dođete u moje selo“, kažu im, „Onda mogu i ja da prošetam, do svog glasačkog mesta!“

Ispraćaju ih, kao prijatelje. I „kao svoju decu“, naglašavaju studenti.

Nikakva „brlog“ situacija. Nikakav opasan pas, niti ljuti vlasnik, da ga nahuška. Nikakav sukob, ni problem, u toku više od 23.000 razgovora sa nasumično odabranim građanima i građankama.

Sve me to navodi na zaključak kako su ljudi u Beogradu, zapravo želji da vide mlade, koji se oko nečega trude… I to me saznanje ispunjava nadom i optimizmom, koji toliko fale svetu u kome živimo.

Iako redovno radim sa mladima i za mlade, ponekad i ja tripujem kako većina zumera, u Srbiji, samo želi da ode odavde. Ipak, ovi mladi – ne samo što planiraju da ostanu, već su spremni da učine sve što mogu, da društvo u kome živimo bude bolje, za svakog od nas.

I zato me je kampanja pod naslovom IDE GLAS, naterala da se zapitam: šta ako Srbija i Beograd – nisu ono što gledamo na televiziji?

Ljudi u našem društvu su zapravo mnogo pametniji, pred vratima svojih domova, nego u slici koju nam mediji šalju, na ekrane. Možda je problem samo u tome što više pričamo sa ekranima, nego sa ljudima u svom neposrednom okruženju.

Pa, onda – koristim ovaj tekstić da vas podsetim da razgovarate… Kada bismo, za promenu, spustili ton i spustili loptu, kad bismo jedni druge više gledali u oči, a manje u boje na majicama, vrlo je moguće da bismo se razumeli bolje nego što mislimo.

Zato moj glas, u ovoj kolumni, ide za podršku mladim ljudima. Ova „studentska radna brigada“, u majicama veselih tonova, podseća me da, ipak, ništa ne stoji u mestu – dok vreme prolazi i nove generacije rastu… sve, nekud, ipak mora ide… Pa, onda, eto – nek IDE GLAS!