Leto na sredovečnom moru

Prošle nedelje, kao nikad – bilo mi je jasno da nisam mlada, da ne volim sve što vole mladi, niti mislim da time nešto propuštam… To osećanje bilo je novo. U prvom momentu, zastrašujuće – kao i svaka promena… Ali, kad sam se navikla, postalo je oslobađajuće. Kao na primer izjava: ništa je ne moram!

Ne moram više da jurim žurke, ni da se ludo zabavljam, a moj „zanimljiv život“ više se ne meri pređenom kilometražom. Jeste, videla sam more. Ali me mrzelo da se kupam… Jeste, taj kamp je super. Ali, tebra: vrućina i bube! Jeste, svaki detalj sastanka bio je sjajno organizovan, ali sve vreme sam (u sebi) kukala kako sam umorna od puta… More je i dalje prelepo i plavo… Ali, kad stigneš do tamo, ne isplati ti se da se vraćaš!

U uzrast 40+, dakle, ulazim kao ciljna grupa za razvoj turizma u Opštini Sopot. Odmor – to je kada me ostavite da dremam, u hladovini – što bližoj, to boljoj. U pauzama dremke, spavam… a kad sam budna, da čitam tešku literaturu. Debele knjige, sa sedativnim dejstvom. Jer, sredovečnost je umor. Barem u kapitalizmu i nakon dvadeset godina borbe na tržištu rada. Ako je kultura tržište, kao što nažalost jeste.

Naravno, Istra ima nesumnjivu komparativnu prednost nad Sopotom. Pre svega, neke od najlepših pejzaža, pod nebom. Zatim: more, miris mora i onaj miris svega drugog – borova, lovora, crvene zemlje, oleandra, maslina, smokvi i vina… Ali, hej! Sopot je bliže!

Kad pre ovoliko sati na mom biološkom časovniku?!

U povratku pišem dugačko pismo grupi koja na letnji kamp stiže iz Srbije. Imam zadatak da ih pripremim za program i opšte uslove. „To je kamp – Kamp“, pišem im, „Ne očekujte komfor, jer ga nema. Šatori. Zajednički tuševi i toalet… Ali, u tom žanru, vrlo je pristojno“, naglašavam, „Ponesite svoje peškire – OVO JE VAŽNA NAPOMENA!!!“, zaista koristim caps lock i tri znaka uzvika – „Frotirske čaršafe i jastuke isto ponesite… Kupite baterijske lampe i ne zaboravite topliju odeću: uveče, kraj mora, može da zahladni.“

Čitam svoj referat omladini i mislim se: Hvala ti, bako! Mislim se: OK MILLENNIAL… Ali, mislim i kako je ovaj kamp namenjen zumerima. Da sam u njihovim godinama, ne bih se mislila. I da zaboravim peškir, sušila bih se na suncu… I da zaboravim duks, od nekog bih ga pozajmila… I da umesto baterije, koristim lampu sa telefona… čak i da nema šatora, pa da treba da spavam na plaži – našla bih u tome neku lepotu i poeziju… A ipak, pišem ove brižne poruke po Vajber grupama: ko da sam mamika koja snima blog o pakovanju za more.

Kući se vraćam presrećna – što sam se vratila kući. Sem toga, moj izabrani predstavnik generacije iks spremio je moju omiljenu čorbicu, da me dočeka, iz poslovno-turističkog poduhvata… Dok jedemo, pričam mu kako sam otkrila da starim. Kako me smara da putujem i kako više ne bih išla na letnji kamp, iako verujem da će se mladi tamo super provesti.

Izabrani predstavnik generacije iks podseća me na svoju čuvenu tezu: „Najbolje godine u životu su četrdeset dve: više ne moraš da voliš sve što vole mladi, a pritom te tačno zabole šta o tome misle stariji!“

Ako je to definicija četrdeset i druge, pristajem da se moja četrdeset prva premota… Ili bar tražim dozvolu da je provedem u dremanju, čitanju i hladovini… I nije problem u tome što me više ne zanima da kampujem sa šarenom grupom mladih iz Evrope… Problem je što me sve više zabole za društvo kao takvo.

Da se borim za ciljeve i za ideje – u tome sam fejlovala! Sada, otvaram kokice i spremna sam da navijam… Da se raspravljam oko dnevne politike – braćo, drugovi, sestre, drugarice – svi moji stavovi su javni. Opcije za koje glasam ne pobeđuju na izborima… Pa, što vas onda briga za moje mišljenje?!

Zabole me da komentarišem društvena događanja – to nisu događanja, naučila sam. To su samo „afere“, od kojih nijedna neće dobiti završetak… Sem toga, šta mi je svo to smatranje donelo, osim nevolja?!

A zabole me i za nevolje. Nije kao da ih se plašim, koliko me mrzi da se cimam. Jedina vrsta društvenog angažmana koja me još zanima, jeste da čitam, pišem i razgovaram s ljudima. Moje radno mesto, u civilnom sektoru, pobinulo se da ljudi s kojima najčešće govorim budu mladi. I zato verujem kako je bolje da ih pitam i slušam, pre nego da im nešto (nedajbože) objašnjavam.

Uplovila sam u godine kada mi priče počinju frazom: „u moje vreme“ – a od takvih se priča niko nije naučio. Ničemu, osim činjenici da – matorci smaraju. Zato svečano objavljujem da sam matora. Idite vi u zezanje, a ja ću da dremnem… probudite me kad počne nova globalna katastrofa!