Letovanje u zdravstvenom sistemu Republike Srbije

Pritom, ne mislim na neku banju ili lečilište, van grada. Mislim na primarne, sekundarne i tercijalne ustanove zdravstvene zaštite, u Beogradu.

I nije kao da imam pun pansion u nekoj od tih institucija, već više – obilazim šaltere, čekaonice i ambulante, onako kao što srećni ljudi obilaze plaže.

Kad bolje razmislim, ovo se ne dešava samo leti…

Od početka pandemije, hengujem u čekaonicama tokom sva četiri godišnja doba, ali – iz nekog razloga, leti mi pada najteže.

Možda zbog sunca koje prži i asfalta koji isijava. Zbog zagušljivog vazduha u klimatizovanim prostorijama…

A možda i samo zato što mi, dok sedim u nekoj čekaonici, obično padne napamet da pogledam šta ima na društvenim mrežama.

A tamo, naravno: mora i plaže… Mnogo nogica-viršlica, koje vire iz šarenih papuča i mnogo iluzije da su svi drugi ljudi srećni, dok troše zaslužene dane svojih godišnjih odmora.

Tada se, naravno, setim da odmor zaslužujem i sama, a odmah zatim i da ne mogu da ga priuštim – ne u finansijskom smislu (mada ću pisati i o tome), već najpre zato što ne možeš otići iz grada, onda kada ti život namesti da imaš posla sa zdravstvom.

Na ovim mučnim izletima, obično se nalazim kao pratnja svoje bolesne majke.

Nisam ja pacijentkinja, pa ne bi trebalo ni da kukam!

Ipak, činjenica da nisam bolesna, ne znači ni da sam dobro, jer – kada nekom koga volite treba lekarska pomoć, neminovno je da ste zabrinuti i uplašeni, ma koliko se trudili da ta osećanja prikrijete, nekim koja je lakše pokazati.

Veoma često, strah i brigu prikrivam ljutnjom, a zdravstveni sistem Republike Srbije u tome mi pomaže. Neprekidno mi pruža milion povoda za bes!

I tako, već tri leta, besnim pred šalterima. Blamiram se i pravim scene, pa me tamo gde dolazim češće, već dobro poznaju i to po zlu…

Inače, sebe smatram pristojnom, ljubaznom osobom. Zbog toga, uvek prvo pokušam da budem fina.

Ponavljam: „lepa reč sva vrata otvara“, ali kada se vrata sistema ipak zalupe pred mojim nosom, postajem pasivno agresivna, a zatim aktivno gnevna.

Osećam kako me preplavljuje stravičan bes i čujem samu sebe, kada glas počne da mi se penje.

U istom momentu, shvatam da moje dranje, ne popravlja zdravstveno stanje moje mame, a još manje tretman koji će dobiti od lekara.

Zato pokušavam da se vratim na „fabrička podešavanja“, na učtivost i ljubaznost, dok sve u meni – grmi i seva.

Nemam ogledalo, ali znam da izgledam kao ludak, pa se ljutnji, strahu i besu, pridružuje i stid. … Krajnji rezultat – krajnje je depresivan.

Prisustvo ljudi u belom, stvara mi samo crne misli: teško mi je da ostanem vedra, dok sate provodim na onim mestima gde ljudi dolaze samo kada ih na to natera muka. A u blizini lekara, svi prizori su mučni…

I zato lekari, lekarke i svo medicinsko osoblje – zaista treba da budu naši heroji i heroine!

Raditi težak, važan i odgovoran posao, tamo gde svako misli kako je njegov problem najveći, dostojno je divljenja i poštovanja.

Ujedno, ovo je i moj način da uputim izvinjenje, svim medicinskim sestrama na koje sam se ikad izvikala i kojima sam – može biti, pretila da ću da se detoniram na prijemnom odeljenju, ukoliko mi ne budu izdale traženi uput.

Ipak, moje je izvinjenje klasična „sorry-not sorry“ situacija, jer bez obzira što razumem da nisu krivi pojedinci već sistem, ne mogu da se ne setim da TAJ SISTEM MI PLAĆAMO, a da je postavljen tako da vas natera da svaku uslugu platite dva puta.

Bilo kroz privatne klinike (koje su legalizovan vid korupcije!) bilo kroz manje legalne i manje fiskalne akcije, poznate apsolutno svim građanima ove zemlje.

Sem možda Predsedniku Vučiću, koji od nedavno ima i Hipokritovu medalju Društva lekara Vojvodine. Čestitam lekarima Vojvodine!

Tu najzad stižemo i do finansijskog momenta, jer ako se od moje bruto zarade, ozbiljan procenat odbija na ime zdravstvenog osiguranja, obeshrabrujuća je činjenica da neto zaradu, svakog meseca, investiram u alternativne vidove dolaska do zdravstvenih usluga, koje sistem nije u stanju da nam omogući, u razumnom roku.

Kaže se da zdravlje nema cenu i to je istina. Međutim, lečenje u Srbiji ima i to je – ispostaviće se, cena koju većina nas ne može da plati, mada će naravno platiti i mada je naravno plaća, jer druga opcija, prosto – nije opcija.

Zbog toga kažem da letujem u zdravstvenom sistemu Republike Srbije.

Za te pare, mogla bih da letujem i na Azurnoj obali, a da ne pominjem Bečiće, Beč ili Bečej…

Na svakoj destinaciji, provod bi bio neuporedivo blagotvorniji po moje zdravlje.

Ipak zdravstvenom sistemu Republike Srbije jedno ne mogu da osporim: mnogo je adrenalina, uzbudljivih susreta i prizora koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.