Mesec je naš

„Ne znam da čitam!“, odgovara brzo. Da li deca zaista misle toliko brže nego odrasli ili je ovaj odgovor imao unapred spreman?

„A da troluješ, vidim – znaš.“

„Za to sam ekspert!“, kaže.

Kada bih sutra čula kako se Nobelova nagrada za trolovanje dodeljuje jednom tinejdžeru, ne biste morali da mi kažete odakle je, da bih vam rekla kako se zove… „Stvarno, ne znam da čitam!“, glumi i tek pomalo karikira, „Hoću samo kratki re-kepšn. 1.000 karaktera, maks. Da čujem dokle smo stigli, pa da ti kažem nešto kul!“

Dok zamišljam kako nepismen broji karaktere… i kako dobija sve one petice na pismenim zadacima, smejem se stereotipu zumerčića koji mi upravo igra. On ne čita našu kolumnu, on je samo piše… Još bolje: čak ni ne piše! Gospodin diktira.

„Pa, onda – šta te zanima?“, nastavlja mali diktator, „Termalna akustika? Najinteligentnije životinjske vrste? Možda istorijska asumpcija: da li bi bilo Drugog svetskog rata, da je opstalo Rimsko carstvo?“

Nudi mi naučne teme, kao da čita dnevni meni, u restoranu brze hrane.

„Nisi mi odavno pričao o kolonijalizaciji svemira“, setim se.

„TOP!“, kaže Boris, „Super tema! Ukratko: KOLONIJALIZUJTE SVE!“

Doskora bio je praktično opsednut ovom temom. Toliko rešen da se lansira, da sam za jedan njegov rođendan morala da mu obećam, da ću – kad ostarim, glasati za sve političke opcije, koje nam budu obećavale život na drugim planetama. A onda je ova tema naglo nestala sa menija.

„Ne verujem više da ću biti astronaut“, kaže mi glasom odrasle osobe. Mudre, pomirene i tek pomalo razočarane u realističnost naših zemaljskih života. „Sada sam mnogo manje naklonjen korporacijama, u svemiru. Nemam više trip da ću da radim za Elona Maska, ako to misliš. Ali, ako dobijem priliku da odem u svemir – naravno da ću ići!“

„Gde bi prvo išao kada bi mogao da biraš?“

„Na Mesec. Mesec je naš homie, čoveče“, odgovara, „Prvi komšiluk. Ako pogledaš odnos Zemlje i Meseca, kroz dejting, Mesec je odavno pitao Zemlju da imaju decu, a Zemlja ga ghostuje. Eventualno je dobio seen i završio u friend zoni… I sad Zemlja, kao, flertuje s Marsom… i kao, Zemlju zanimaju sve one velike planete, do kojih nema šanse da dobaci, ali – Mesec je uporan. Samo je pitanje dana kad će se desiti swipe i kad će Zemlja i Mesec početi da se DM-uju!“

„Mesec je mnogo mali za Zemlju, u smislu dejtinga“, primetim.

„U odnosu na druge planete koje imaju satelite, Zemlja i Mesec su u najpribližniji, po veličini… Šta ima Mars? Dva mini meseca, najmanja u Sunčevom sistemu… A Mesec i Zemlja su ipak tu negde. Zato je logično da ćemo prvo otići na Mesec. Blizu smo kuće, vidimo Zemlju, svaki dan, sa prozora, mislim – Zemlja je moj dom, razumeš. U petom razredu nije me bilo briga gde ću da živim. Tek sam kasnije shvatio da je Zemlja moja zemlja, razumeš?… Zato ti kažem: Mesec je naš!“

Moja generacija ovako nekako govori o prostoru bivše Jugoslavije. Za zumere Mesec je ono što je za milenijalce more. „Istra je naša“, pomislim setno, dok Boris razvija svoju tezu, u pravcu kosmičkog lokalpatriotizma.

„Mi i treba da kolonijalizujemo Mesec zbog Zemlje! Da je odmorimo. Mesec poseduje neverovatne resurse, a tamo nema nikakvog ekosistema koji bi mogli da uništimo… Pa, onda idi tamo i buši! Pravi rudnike! Vaporizuj kamen! Pojačaj gravitaciju!… Bolje da uništimo Mesec nego Zemlju rudarenjem.“

„Šta ako uništimo i Mesec?“, pitam zabrinuto.

„Idemo na Veneru!“, odgovara, „Koga briga?… Ah, naši stari dobri krateri, prekriveni regolitom! Kome bi to nedostajalo?“

„Ali, šta ako se mi ovde pobijemo oko podele Meseca?“

„Nema šanse. Zamisli recimo da ti, Vojkan i Peca treba da podelite Antarktik!“

Zamišljam sebe i svoje najbolje drugove kako delimo mapu Antarktika, makazama, na ravne časti:

„Svako bi hteo da dobije najbolji deo Antarktika“, kažem.

„A šta je najbolji deo Antarktika?! Ledena pustinja je ledena pustinja… Je l’ su Evropljani ratovali među sobom, u Evropi, oko podele kolonija? Nisu. Mnogo… Jer kolonija je bilo dovoljno za sve!“

„Ali su pobili ljude u kolonijama!“, naglasim.

„I to je upravo moja poenta! Mesec je bolji od Amerike, jer tamo nemamo koga da pobijemo!“

„Kad tako pogledam – ti si u pravu.“

„U pravu sam?!“, pita veselo.

„U ovom slučaju – da.“

„To ćeš napisati u Danasu?“

„Nećeš znati dok ne pročitaš!“, ucenjujem.

„Ne čitam, da se ne bih nervirao“, prizna mi, najzad, „Iz komentara koje sam čuo od drugih tetki, meni je potpuno jasno šta radiš: kad god te zeznem, u stvarnom životu, ti meni vratiš, preko novina!“