Mir u doba Mundijala

Bila sam, recimo, prvi razred, kad su me deca iz ulice postavila trik-pitanje. Izgledalo mi je kao da je informacija o klubu za koji navijaš, nešto unapred zadato, nasledno ili bar stvar sistema. Nešto što što dobiješ po rođenju, kao jmbg, znak u horoskopu, državljanstvo i krvnu grupu. Tako sam otrčala kući da pitam roditelje za koga ja navijam i slučaj je sam odredio da tamo prvo naletim na majku.

„Mama, za koga ja navijam?“… „Za Zvezdu“, rekla je i ova je informacija naišla na opšte odobravanje drugara iz ulice. Da sam naprimer, naletela na oca, on bi mi verovatno rekao da navijam za Partizan.

U oba slučaja, meni bi bilo savršeno sve jedno, sem što bih možda, sa Partizanom, rasla uz malo više tenzije: navijati za Partizan, na Senjaku, devedesetih, značilo bi biti u manjini, a ne znam da li sam, kao dete bez ikakvog interesovanja za praćenje sporta, bila spremna da manjinsku pripadnost podnesem bez opterećenja.

Do tinejdžerskih dana, bilo mi je jasno da ova društvena igra nije moja… a već na prvoj godini dramaturgije, uspela sam da o fenomenu navijača, napišem solidan, studentski komad. Hoću da kažem da sam navijanje lako skapirala kao metaforu, za sve društvene odnose u vezi sa narcizmom malih razlika. Pre svega: za nacionalizam… A i taj nacionalizam, nije baš bilo teško skapirati, ako si rođena osamdesetih, u Jugoslaviji.

Bilo kako bilo: milion puta tokom života, osetila sam egzistencijalističku usamljenost, u danima kada se igraju „važne“ i „velike“ tekme. Mundijale iz srećnijih dana, pamtim po depri i gnjavaži … a ovaj aktuelni, odlučila sam, ne želim da pamtim.

Pozorište, obaveze i literatura, biće tu da mi ispune vreme, dok ne prođe – planirala sam.

I tako, dok moj suprug (izabrani predstavnik generacije iks) gleda tekme, ja sedim prekoputa i čitam.

Dok majka bumerka viče na televizor, pa onda menja kanal, jer gledanje reprezentacije poništava dejstvo njene kardiološke terapije – ja držim nos u knjizi i ne provirujem, do kraja prenosa. Kad je u pitanju moj sestrić – zumer, srećna sam što se bar po ovom pitanju slažemo. „Sve te bezobrazne hrpe novca peru se preko tih likova koji trče za loptom“, rekao mi je, a ja sam bila beskrajno ponosna što sam tetka jednog pametnog dečka.

U svakom slučaju, nekako sam uspela da ne vidim rijaliti-rimejk „Boja na Kosovu“ i okršaj reprezentacije Srbije, sa našim vekovnim neprijateljima – reprezentacijom Švajcarske.

Kažem: uspela sam da ne vidim, ali ipak ne i da ne čujem: šta se skandiralo, ko se potukao, ko je psovao, kome i šta… Užasni transfer blama, smenio je totalni užas, kada sam shvatila da se svetsko prvenstvo u fudbalu, koristi kao povod da na televizijama sa nacionalnom frekvencijom ponovo normalizujemo reklame sa tri prsta; slogan „Srbija zove“ i tonu nacionalističkog smeća, koga sponzorišu kladionice – druga najveća pošast Srbije, nakon nacionalizma.

U vreme zaoštravanja srpsko-albanskih tenzija, samo nam je falio Mundijal. U vreme dok grad pati od osipa, istačkan stensilima sa likom osuđenog ratnog zločinca, samo nam je falio „praznik fudbala“ – pišem pod navodnicima, jer znam da je fudbal tu najmanje bitan. Fudbal je samo pozornica, na kojoj neki momci trče za loptom, dok se prava drama odvija na tribinama i ulicama.

To je drama o kompleksima, o mržnji malih razlika, o destruktivnoj prirodi čoveka, a posebno: čoveka sa Balkana, kome je svaki povod dobar da viče: „Ubij, zakolji!“

I sve, baš sve bi mi izgledalo beznadežno, da jutro nakon tekme sa Švajcarskom, nisam otputovala u Vrnjačku Banju, na feminističku školu u organizaciji Alternativnog centra za devojke.

Polaznice ove škole su mlade žene iz Srbije i sa Kosova. NJih dvadeset, na dva ravnopravna jezika: na srpskom, albanskom i povremenom engleskom, ovde uči o miru, o tranzicionoj pravdi iz feminističke perspektive; o seksualnom nasilju u ratu. O ženskoj solidarnosti, osnaživanju i poverenju. O našim telima i glasovima, kao jedinom oruđu (ili oružju?) za nenasilno zauzimanje javnog prostora.

Za koga navijam?

Za ove devojke!

One su moja reprezentacija i moj jedini klub.

One su moje šampionke i apsolutne favoritkinje, u igri krvi i tla, koja se večno igra na našim prostorima. Pa, mada sam svesna da navijati za mir, na Balkanu, u drugoj deceniji XXI veka, znači biti u manjini – feministkinje su ona manjina za koju jedino navijam ponosno, uverena da stojimo na pravoj strani istorije. Na svetloj strani sveta. Tamo gde nije Mudnijal, već 16 dana aktivizma.

Gde se ne skandira: „Ubij, zakolji“, nego: „NI JEDNA VIŠE!!!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.