Novi krug spirale nasilja

A mi smo šerovali. Lajkovali. I komentarisali.

Ha ha. Kakva šega! He he. Kakva šala! Hi hi. Kakvi likovi! Ho ho! Kakav štos!

Mladić nije mogao da izdrži pritisak… A iskreno: malo ko i bi! Vreme u kome živimo, nije prijatelj mentalnog zdravlja, a internet, mreže i brzo širenje informacija, dodatno komplikuju stvari.

Ako ste samo jednom u životu napisali nesmotren tvit, dane koji su zatim usledili – sasvim sigurno – pamtićete do kraja života. Sem toga, čak i godinama kasnije, naći će se neko da vas podseti da sve što je na mreži, zauvek ostaje na mreži… i da će vas svaka pogrešna i ishitrena reč, pratiti kao demon iz vaše digitalne senke.

Svako je barem jednom, bio meta „cancel kulture“, da ne kažem: javnog linča, na internetu.

U najboljem slučaju, razumećete gde ste pogrešili. Možda ćete se javno izviniti. Možda i obrisati profil…

Ali, šta se događa onda, kada u svemu nema ni malo vaše krivice?!

Ponavljam: mladić je otišao na razgovor za posao! Ekipa kod poslodavca, ponela se zverski. Sem toga, sve su to snimili i okačili na internet – što je, na kraju dana, krivično delo… Mladić je bio ta takozvana „idealna žrtva“, jer niko mu ne može prebaciti ni delić krivice za sve ono što je zatim usledilo.

Mladić nije mogao da izdrži pritisak… „Šega“ je ovog puta koštala jedan život… I kad se saznalo – šta se dogodilo?! Tabloidi su se potrudili da nas brzo informišu o svim detaljima iz spornog video snimka.

Ako ga već niste videli, lajkovali i komentarisali, tabloidi su vam pružili priliku da to učinite naknadno… Jer, eto prilike da zaigrate na grobu, koji su drugi već iskopali!

Tako se saznalo ko je poslodavac, a onda ubrzo i ko su članovi njegove porodice. Opet je neko učinio krivično delo, pa je objavio ime i adresu radnje, u vlasništvu supruge spornog poslodavca… a uskoro su procurele i informacije o njihovoj deci: kako se zovu i gde idu u školu.

A mi? … Mi smo, naravno, šerovali. Lajkovali. I komentarisali.

Joj, joj. Treba ih pobiti. Uh, uh. Treba im vratiti. Ah, ah! Treba polupati radnju i isprepadati decu.

Tako je otvoren novi krug nasilja. Ovoga puta, pod smokvinim listom građanske zabrinutosti i straha. Pod velom lažne empatije, za porodicu i prijatelje stradalog mladića.

U ovom narativu, koji se ponovio dovoljno puta, da bismo ga mogli nazvati opštim mestom, mene zanima samo jedno. U kom se procentu preklapa grupa onih što su šerovali prvi „ha ha“ video, sa onima koji danas pišu „uh, uh“ komentare? Da li su to iste osobe? … I ako zamislimo da nisu… Da li „uh, uh“ osobe uopšte razumeju, da je deljenje ličnih podataka porodice onog poslodavca, čin jednako gnusan i pogrešan, kao i deljenje prvog videa?!

U momentu kada mladi životi nestaju, odneseni onom rukom kojom se klikće na „lajk“ i „šer“ – mi, kao društvo, i dalje odbijamo da razumemo mehanizme nasilja, koji nas – neminovno, vode u fatalne ishode.

Ne samo da odbijamo, već i onima koji nas upozoravaju, na čelima crtamo mete… opet pod nekim smokvinim listom… Recimo: smokvinim listom „tradicionalne porodice“ i lažne zabrinutosti za takozvane „porodične vrednosti“ – pri čemu mislimo na patrijarhalne vrednosti, a pri čemu, dalje, dajemo punu saglasnost s načelima patrijarhata, koji je bio i biće – zasnovan na nasilju!

 Žrtve tog nasilja, bili smo i bićemo svi… sve dok se jednom ne dogovorimo da ćemo prekinuti taj krug. Tu spiralu i taj lanac, koji od žrtvi pravi nasilnike… pa tako u beskraj.

Ponavljam: žrtve tog nasilja, bili smo i bićemo svi… sve dok ne pokušamo da razumemo kako taj sistem funkcioniše. A verujte mi: tu nema baš mnogo toga da se razume!

Nemojte šerovati one sadržaje koji bi nekog mogli da povrede. Nemojte se smejati tuđoj zbunjenosti i slabosti i strahu. Jer, ako to već radite – svesno preuzimate deo krivice za svaki fatalni ishod.

Mladić je stradao… i nije kriva samo ekipa kod poslodavca. Nije kriv samo poslodavac. A posebno nisu kriva njegova maloletna deca i drugi članovi njegove porodice. Nije kriv internet – kao nepoznata sila sila iz pakla, koja nam daje mogućnost da budemo siledžije iz svoje fotelje… Krivi smo mi, jer internet koristimo pogrešno. Krivi smo mi, jer ne razumemo banalne činjenice… Ali smo ipak najkriviji zato što odbijamo da ih razumemo.

Mladić je stradao jer smo ga naveli na samoubistvo. I nećemo ga vratiti u život, ako „za kaznu“ učinimo da strada još neko!

Internet je pakao, zbog toga što ga pravimo takvim. Mreže su naše ogledalo, a na ono što nam prikazuju, vrlo je teško lupiti lajk.