Novi optimizam na Dan ljudskih prava

Ovo bi trebalo da bude lepa kolumna! U Dorćol plazu, na Međunarodni dan ljudskih prava, proslavili smo sve te nagrade, sva ta priznanja, rođendane i jubileje… Pogledali smo kratki film o Novom Optimizmu, a onda i kratki film o Nušićijadi i možda sam ja samo jedna sentimentalna tetka, ali na kraju oba filmića brisala sam suze. Jer sam sam se setila prethodnih osamnaest godina (čitav moj odrasli život!) i svih nas.

Gradovi, ljudi, festivali, predstave i tribine, a na kraju i neke probe, na kojima smo pripremali nastupe, koji se nisu desili („Izvini, Nušiću!“)… ili su se desili, ali tek kasnije (Hvala, Guto!). U nekom drugom aranžmanu, od onog koji smo zamišljali. I stvarno: sve je trebalo da bude svečano i veselo. Uostalom, kao i ova kolumna koja bi trebalo da bude lepa.

Prošlog četvrtka, na Međunarodni dan ljudskih prava, u gužvi dragih i poznatih lica, ispod svog proklamovanog optimizma, prvo me je u glavu udarilo jedno saznanje – koje nije novo, ali to ne znači da udarac manje boli. A onda me je za noge ščepalo neko osećanje, kog više nisam mogla sa se otresem.

I pobegla sam kući, pre kraja programa, a da se nikome nisam ni javila. Jer, pitali bi me zašto već idem, a ja ne bih znala šta da kažem a da ne pokvarim atmosferu. I ne bih znala šta da kažem a da to već svi prisutni ne znaju.

Ono što, zapravo, mislim i osećam ne ide u korist „lepoj kolumni“. Ono što, zapravo, hoću da kažem je da sam tužna, umorna i da se plašim ovog – sve manje lepog društva i naših sudbina, u njemu i s njim.

Na Međunarodni dan ljudskih prava, delimo nagrade i priznanja, ne za uspehe i postignuća, već za borbu i pretrpljen poraz; za neodustajanje, uprkos nepravdama, uvredama i poniženju.

Delimo nagrade onima koji su najgore prošli, isto ko što se deli ordenje, u ratu. Delimo nagrade i priznanja, za najistaknutije među nama – građanima i građankama drugog reda, koji se časno nose sa gubitkom građanske časti.

Pomireni sa činjenicom da je naš rad isto što i naša borba, a da u našoj borbi nema dobijenih bitki, već samo slavnih poraza… ili u najboljem slučaju: izvučenih remija, za kojima sledi zbrajanje svega što smo izgubili i neki metalni ukus u ustima, što valjda znači da ćemo sutra ustati jači i tvrđi. Da se pretvaramo u metal, misleći: plemeniti je to metal, sve dok nas na kraju ne isprate, u staro gvožđe.

A i tada će nam – ko našem dragom Vesi Simonoviću, dodeliti neko posthumno priznanje… ne za pobedu, već za dostojanstvo u porazu. Za stajanje na pravoj strani, dok se sve okolo ruši.

Ovo bi bila lepa kolumna, da nismo rođeni u ovom vremenu, na ovoj prokletoj tački sveta, koju zovemo svojim domom i svojom domovinom, iako – realno gledano, tu nikad nije bilo lepo.

Na Međunarodni dan ljudskih prava, Novi Optimizam dodelio je Nagradu za progon iz rodnog grada, najdobronamernijoj i najkvalitetnijoj ekipi mojih vršnjaka, vršnjakinja i prijateljica. Nušićijada je nagrađena za neodustajanje od društva, onda kad ih je društvo nepravedno proglasilo neprijateljima.

Građanske inicijative dodelile su nagrade Beogradskoj Paradi ponosa, za Euro Pride koji se nije desio, koji je bio zabranjen, koji – kaže Država: „nije bio šetnja, već sprovođenje“.

Druga je nagrada otišla KRIK-u, medijskoj kući sa najvećim brojem SLAPP tužbi u Evropi… a treća, udruženju organizacija civilnog društva, koje su se ujedinile da javnost upozore na krizu mentalnog zdravlja, s kojom se suočavamo.

Najavljena je i dodela priznanja Udruženju „Pravo na vodu“, u Zrenjaninu – gradu bez pijaće vode, a onda i priznanje Vesi Simonoviću, za sve što je radio, a nije stigao da uradi, do kraja.

I tako, odjednom, usled svih ovih informacija, u glavu me je zavalio osećaj da ove nagrade, nisu ništa drugo – sem utešnih nagrada. Onih koje dobiješ, kada sve drugo izgubiš.

Ovo je trebalo da bude lepa kolumna, međutim, desila joj se Srbija. Ovo je trebalo da bude lepa kolumna, međutim, desila sam joj se ja. Tužna, umorna i uplašena, od svega što smo zajedno prošli i svega što nas tek čeka. Od novih progona, novih zabrana, novih zagađenja vode i vazduha. Novih kriza mentalnog zdravlja. Novih SLAPP tužbi i novih ročišta.

Još 360 dana, do novog Međunarodnog dana ljudskih prava! Držite se, sestre i drugovi!

I da vam nije na pamet palo da vam priznanja delimo posthumno!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.