Relativnost odrastanja

U tom smislu, stotine generacija, poštovalo je tradiciju peščanog sata. Pesak u gornjem delu čaše, predstavlja kulturno nasleđe. Mladost odgovara onom mestu, na kom se peščani sat sužava, pa kad sav pesak, to jest: sve vreme, iz gornjeg dela, pređe u donji, sat se obrće – i mladi više nisu mladi! Sada su ovlašćeni distributeri kulturne tradicije svojih zajednica. Odrastanje je, dakle, bilo cilj svake mlade osobe, jer biti odrastao – značilo je biti na vrhu kulturne hijerarhije, biti onaj koji podučava, imati moć.

Zatim su peščane satove, zamenili analogni. Vreme je, na njima, predstavljeno kao krug, u kom se mala i velika kazaljka, beskonačno vrte… Od tradicije, koja se uči u porodici, preko zvanične kulture, kojoj nas podučava prosveti sistem, do svih mikrokultura koje usvajamo družeći se s vršnjacima, krug bi se zatvorio, ali bi kraj odmah postao – novi početak.

Beskonačno kruženje kroz polja kulture, sada je postalo samo svoj cilj… Ne odrasti nikad! Biti Petar Pan, koji zauvek kruži između podneva i ponoći, svog života. Biti osoba koja ima godine, „ali, ne i bore da to dokaže“… Tako su generacije analognih časovnika, zapravo izmisle koncept večne mladosti. Ideju o čuvanju „deteta u sebi“, paradigmu „celoživotnog učenja“ i imperativ praćenja trendova, u stilu: „volim sve što vole mladi“.

Onda su časovnici postali digitalni, pa se naša ideja o vremenu, svela na prikaz četiri cifre i dve tačke koje pulsiraju, između njih… Kultura koju učimo ili kojoj podučavamo, podelila se na svoje softverske i hardverske komponente, pri čemu softver čine imidži, a hardver socijalni uslovi odrastanja pojedinca.

Naravno da je mnogo teže razumeti kako funkcioniše digitalni sat, ali je poenta sa odrastanjem zapravo ova: generacije digitalnih časovnika svoje sazrevanje doživljavaju kao reverzibilan proces. Moguće je zvanično stupiti u svet odraslih, proći inicijaciju i položiti sve ispite zrelosti, ali je isto tako moguće i restartovati se. Vratiti se u mladost, kad želiš. Ili kada te okolnosti nateraju.

„Odrastanje je danas kao jo-jo“, opisao je uvaženi predavač, „Pa, u jednom momentu svog života, možete imati status odrasle osobe, ali ga isto tako i izgubiti. Dovoljno je da se razvedete ili da ostanete bez posla… i evo vas opet: počinjete da se oblačite kao kada ste bili mladi, otvarate profile na novim mrežama, izlazite do kasno, vraćate se promiskuitetu i vezama bez obaveza… pri čemu niko ne zna da proceni: da li ste u nečemu uspeli ili ste negde pogrešili!“

I taman kad sam pomislila kako sve razumem, predavač je završio svoje izlaganje, zabrinjavajućim zaključkom: „Problem današnjeg sveta je što se koriste sve tri vrste časovnika!“ … Nije, dakle, kao da su digitalni satovi, poslali u penziju sve analogne i nije kao da peščani satovi, nisu naš omiljeni suvenir.

Svako, zapravo, bira – kojim satom meri svoje vreme… Taj izbor svako može da promeni, u različitim fazama života i tako nastaje ova konfuzija koju zovemo generacijski jaz… Konfuzija, jer nekada, jaz među generacijama, morao je da se stvara kroz vekove… Danas je dovoljno sačekati par godina, da bi se stekao utisak kako su „ovi mladi danas“, sasvim drugačiji nego mi.

To je ujedno i najveći problem generacije kojoj pripadam: analogni i digitalni časovnici, predstavljeni su nam, u isto vreme. Svako je birao koji želi ili na koji bolje zna da gleda, a dodatna komplikacija nalazi se i u činjenici da je digitalni sat, uvek bilo lakše koristiti, ali i značajno teže razumeti kako radi. Milenijalci su „user friendly“ generacija. S velikom lakoćom koristimo tehnologije koje ne kapiramo i zato prvi put u istoriji, odgovore koje tražimo – pre će nam dati mlađe, nego starije generacije.

„Hej, zumeru!“, kucam na vrata sobe svog sestrića, „Da li znaš da mi objasniš kako radi digitalni sat?“

„Nađi na Googlu“, odgovara, „Jer, ja sam trenutno u režimu odvikavanja od interneta!“

„I šta sad radiš?“, pitam ga zabrinuto.

„Vežbam rukopis“, odgovara maloletni hipster.

Zaključim da se moj najdraži zumer, resetovao u sferu analognog… A zatim zaključim da nešto slično, verovatno, mogu i ja. Teorija relativiteta i tako je obesmislila koncept vremena, pa mada je već prilično stara, još nije dotrajala, moj Ajnštajne! … Još nema nove, da je odmeni i nikog ko bi mogao da utvrdi: da li je sada pravo vreme da se pojavi, ili po svakom računanju vremena – već kasni.