Sestrić i monarhija

Kada smo sasvim mali, o nama brinu odrasli. Izdaju dozvole, ali i zabrane.

Hrane nas, čuvaju i odgovaraju na naša pitanja.

Ponekad i ne odgovore, nego su mistični poput Sfinge.

„Kad porasteš, kašće ti se samo“, kažu, a u očima im piše (ćirilično): xe-xe.

Tako se naši mikro-svetovi oblikuju prema pravilima rodovske zajednice.

Uskoro, bivamo dovoljno veliki za bajke i crtaće, a u njima se obično radi o nekim kraljevstvima.

Bez obzira na to što tada već znamo da našim svetom ne vladaju bahate kraljevske porodice, skloni smo da prihvatimo apsolutistička gledišta i principe.

Sećam se, recimo, minijaturne verzije sebe dok na razdrndanom, crno-belom TV-u, koga moj otac bumer – udara, da popravi sliku i signal, gledam vesti o Desetodnevnom ratu u Sloveniji.

„Ko je predsednik Jugoslavije?“, pitam roditelje.

„Borisav Jović“, odgovore imenom koje prvi put čujem.

„Zašto Borisav Jović ne naredi da se svi ljudi odmah smire?!“

Umesto odgovora, sledi nova serija udaraca po televizoru, a zatim moji roditelji, u skladnom bračnom duetu, glasno psuju osobu, koja nam nešto priča, sa ekrana… i moje naivno, dečje pitanje, odlazi u fasciklu: „Kašće ti se samo.“

Danas zaključujem da mi se kazalo.

Ne znam kad i ne znam gde, ali – do potpisivanja Dejtonskog sporazuma, uveliko baratam konceptom samoopredeljenja, a to je prilično blizu ideje o demokratiji. Na nju se lako kače feminizam i društvena pravde, pa tako – do svoje dvadeset neke postajem „pristojna građanka“: levičarka i braniteljka ljudskih, ženskih, prava deteta, manjinskih i radničkih prava. Nisam sigurna da li je moje iskustvo relevantno na širem društvenom planu, ali mi pomaže da preživim trenutnu fazu infantilne političnosti mog sestrića, tinejdžera.

„Imam foru za tebe“, kaže mi, „I tvoje prijatelje iz vašeg levičkog ISIS-a!“

U opravdanom strahu od „fore“ koja sledi iza ovakve najave, hvatam se za gramatiku:

„Levičarskog! Kaže se: levičarskog, a ne levičkog! Gde si uopšte čuo to: levičkog?“

Naravno, znam da to nije ni bitno i da jureći pravilan oblik prideva „levičarski“, propuštam da mi, kroz noge, proleti čitav prokleti ISIS, ali – davljenik se hvata za slamku, a spisateljica za gramatiku. Pokušaj je svakako bedan, ali mi barem kupuje vreme.

„Ne nasedaj na provokacije!“, ponavljam u sebi… dok moj omiljeni predstavnik generacije Z objašnjava kako je demokratija loš oblik društvenog uređenja i kako (kosmosebože!) treba glasati za Kralja.

GLASATI ZA KRALJA – ?!!!!

Odakle da počnem?!

Misija „Ne nasedaj na provokacije“ privremeno se suspenduje… i evo mene, odrasle i mudre, gde urlam na maloletno dete: „TO SU GLUPOSTI! NE BUDI GLUP!!!“

„Bez Kralja – ne valja!“, ceri se klinac, ponosan, kad god me uspešno izvede iz takta, „Monarhija znači stabilnost, stabilnost znači povećan natalitet, natalitet donosi stabilnu populaciju, a stabilna populacija znači stabilnu ekonomiju!“

GDE SMO POGREŠILI pitam Nebo… iako znam da je tamo nema ničeg, sem kosmičkog teleskopa po imenu DŽejms Veb, gomile đubreta i međunarodne svemirske stanice. Pogledam u visinu, pa se nasmešim Mister Vebu, valjda da bolje ispadnem na snimku iz satelita.

Ujedno, znam i da sam verovatno pogrešila – upravo ja, onog trenutka kad mi je na pamet palo da će zumeru biti smešan video „Kraljevski lek“. Ja sam mu pustila taj video! U tom opskurnom Youtube uratku, bradati Predrag Marković nešto ćopa, oko Skupštine, pa se zatim hvali se kako je otkrio „narodni lek“ za kurije oko. Sve to, kao, treba da bude neka, kao metafora, kojom se – opet: kao, objašnjava nepostojeća prednost monahrije, nad civilizovanim, modernim društvom. Sestrić se zaista glasno smejao kad sam mu pustila taj klip, a kad se Boris glasno smeje, ja vidim sve ono što znam da ne postoji… na Zemlji, kao ni na Nebu… I eto – tu sam pogrešila! Uvela sam POKS u kuću, na mala vrata, radi komičnog efekta, precenjujući društvenu svest pojedinca koji, u toj kući, raste… ili možda – potcenjujući uticaj smešnih klipova, na formiranje stavova Generacije Z?

I sada imam dobru i lošu vest. Dobra je da se glasačko pravo stiče tek nakon punoletstva. A loša to što mi ostaje tačno jedan i po izborni ciklus da malom geniju izbijem tu monarhiju iz glave. Kad ne znam odakle da počnem, uvek počinjem od gramatike.

„Znaš zašto bi ti hteo da Srbija bude kraljevina? Zato što srpski govoriš ko da si ga učio od Karađorđevića!“

„Whatever“, odgovara mali, starom srpskom rečju za: NAPUSTI KRALJEVSKE ODAJE, a zatim tradicionalno zalupi vrata od svoje sobe… Pokušaj – propo, idemo dalje!