Sindrom pijanog strica i 100 evra

Ministarske pozicije milenijalaca su kao fiktivna radna mesta. Njihovi javni nastupi služe samo da se pretvore u mim. Na primer: ono kad ministarka ekologije glasno sriče saopštenje za javnost ili ministar Toma Mona u epizodi „Prvi penal“… Iako moram da priznam da su mi doneli puno zabave, teško mi je da svoje vršnjake iz Vlade Republike Srbije, u bilo kom smislu, doživim kao punoletne, a kamoli ljude od integriteta.

Sem ove lokalne specifičnosti koja se razvila usled stabilokratije na Vučićev način, naša generacija i na globalnom nivou ima dokazan problem sa konceptom odrastanja.

Afirmisali smo lajfstajl večitih dečaka i devojčica. Išli smo u škole i vredno studirali, dokle god da je to bilo moguće. Zatim smo sve svoje mastere, doktorate i postdoktorate upotrebili u profesijama „digitalnih nomada“. Bežali smo i bežimo od svake suštinske odgovornosti, u koje ubrajam roditeljstvo, bračne ugovore, ugovore o radu na neodređeno vreme ili bilo koji oblik stvarnog društveno-političkog angažmana. Ovo poslednje, doduše, niko nam nije ni nudio.

Bumerima je odgovaralo da što duže budemo „mali“ – jer, to je značilo više društvene moći i bolje pozicije za njih… Ikseri su se bunili, koliko god da su mogli, ali oni su oduvek bili starija i poslušnija deca… Pogledajte, na primer, kako je lep odnos imao naš predsednik – ikser, sa svojim starijim kolegom bumerom… A zoomeri su – naravno… Zumeri su bili isuviše mali da bi ih uopšte zanimale igre podele društvene moći.

Tako su milenijalci dobili prostor da repriziraju sve raspoložive zaplete iz lude mladosti, sa takvim uspehom, da se naša „produžena svežina“ prenela kao trend i na ostale generacije.

Rezultat je ovaj infantilni, botoksirani svet, koji prati „diktat večne mladosti“, a koji je – oh, još odavno, ispao iz zgloba! Nikakve mudrosti, nikakve zrelosti, ni odgovornosti – tu nema!

Zumeri su porasli taman dovoljno da bi ih gađali jednokratnim uplatama na račun, ko što su nama svojevremeno davali pare „za čokoladu“ iako smo odavno bili u uzrastu kada se kupuju pljuge i pivo.

Sindrom pijanog strica gastarbajtera, koji ti ćušne sto evra kad dođe na slavu,  pretvorio se u državnu, institucionalnu praksu. Tako se glasovi mladih na izborima danas legalno kupuju, po istoj ceni kojom se nekada plaćao mir u kući, usled apsolutne isključenosti iz odrastanja rodbinske dece.

Sto evra znači: striko te voli, iako ne zna baš tačno kako se zoveš, koji si razred i kad ti je rođendan.

Znam ovaj običaj i nije da mi se dopada to što je pijani stric danas Država i što raspolaže Našim parama, dok deli poklone „za našu decu“… iako svi dobro znamo da se novac ne poklanja, da nema besplatnog ručka, niti besplatne novčane pomoći!

Kada vam poklanjaju pare, dragi moji zumerčići, nisu vam dali poklon, već su nešto vaše kupili!

Po svoj prilici, to nešto vaše vredi mnogo više od sume koja vam se nudi. Vrlo verovatno: to nešto je #neprocenjivo i sasvim sigurno – neuporedivo vrednije od sto evra.

Pa kad vam predsednik kaže kako razume da će, za mnoge od vas, tih sto evra biti prvi novac koji ste lično „zaradili“ – upalite sve svoje alarme. LAŽE VAS, MATORI! Jer, da bi nešto zaradio, moraš nešto i da uradiš… i predsednik to zna, ali vam namerno ne govori, jer ono što od vas očekuje jeste da ne radite ništa posebno – kako bi on što duže mogao da radi sve što poželi.

Kada vam daju novac koji niste zaradili, možete biti sigurni da ćete ga „odraditi“ kasnije… dok, srećni i zahvalni, budete glasali, baš za onog pijanog strica, koji nikada nije tu… ali, koji vam uvek ćušne stotku za pljuge i pivo.

Najpametniji savet na ovu temu pročitala sam na Tviteru. Uzmite svojih sto evra od države i nosite ih u kladionicu. Kladite se da će predsednik izgubiti naredne izbore, a onda izađite i glasajte protiv njega. Tviteraš koji je ovo smislio kaže da je kvota 4, što znači da ćete posle izbora imati četiristo evra.

Sem toga, imaćete i onaj neprocenjivi osećaj da ste doneli odluku koja je samo vaša.

To će vas učiniti generacijom pametnijom od milenijalaca, jer ćete znati da svoju moć imate u svojim rukama. Možda vam sada ova priča deluje daleko ili apstraktno, ali – nećete zauvek moći da budete mladi.

Evo, milenijalci su probali i šta se desilo. Kucajte: Toma Mona i pogledajte!

Ne želite valjda da budete TO kad porastete?!