Sutjeska Generacije Z

Ne vredi da vam objašnjavam čitav niz okolnosti, koje su me dovele u tu avanturu. Sem toga, kosmos je ovog puta bio toliko ironičan, da sam prilično sigurna da mi ne biste ni verovali. Možda je dovoljno samo da kažem kako je bio utorak, onda kada sam saznala da krećemo u četvrtak!… Nije bilo šanse da nađem adekvatnu zamenu, jer – ja sam bila ta „adekvatna zamena“… a nije ni kao da sam mogla da odbijem radni zadatak – jer to bi značilo da grupa tinejdžera neće putovati na letnji kamp, za koji su izabrani i kome se raduju.

Pokvariti deci planove za letnji raspust – koliko godina nesreće bi mi to moglo doneti, u perspektivi?!… Zato sam rekla: idemo! I rekla: hrabro!

Rekla sam i još nešto, na temu svojih slavnih predaka. Svog dede, koji se kao tinejdžer, baš ovde borio protiv fašista i njegove braće koja se sa Sutjeske nisu vratila. NJih niko nije pitao da li se plaše odgovornosti, niti da li su dorasli veličini zadatka… Pa, ko sam onda ja da se plašim, zbog letnjeg kampa, u punom pasionu?!… Ako ti život dodeli Sutjesku, druže Rajo, rekla sam sebi, to znači da ti je Sutjeska morala biti dodeljena.

„Juriš, moji junaci, mi moramo proć!“

Tako sam čitav utorak provela na telefonu, jer trebalo je obavestiti tinejdžere, a odmah zatim i njihove roditelje – da se plan puta menja, ali i ne menja… i da ću odrasla, odgovorna osoba koja mlade vodi na kamp, ovoga puta biti – ja. Napravila sam Vajber grupu moje omladinske grupe (Sutjeska I)… i drugu Vajber grupu za njihove mame i tate (Sutjeska II). Prva grupa će služiti za koordinaciju puta; druga za slanje redovnih izveštaja i slika, koje dokazuju kako su mladi na broju, u istom ili čak boljem stanju od onog u kom sam ih preuzela… Naravno, prva grupa odmah je eksplodirala. U roku od pola sata tinejdžeri su je zatrpali porukama, pitanjima i internim forama… Zamolila sam ih da mi proslede brojeve svojih pasoša, kako bih sastavila zvaničan spisak putnika za granicu i istog momenta na Vajber mi je stigla gomila poruka… Ali, ne u grupu Sutjeska I, na kojoj se dopisujemo!

Brojeve pasoša i ličnih karti, svi su poslali – meni lično, kao privatne poruke, odvojene od opšte konverzacije… OK ZOOMER, kazala sam iznenađeno i priznajem da mi je bilo krivo što se nisam setila, da im – kao odrasla osoba, ovo i sama naglasim. Brojevi putnih isprava su podaci o ličnosti. Podaci o ličnosti su osetljivi podaci… ali, današnjim tinejdžerima – ne moraš to ni da pomeneš. Kultura internet urođenika podrazumeva oprez prema podacima koji se dele onlajn.

OVO SU PAMETNA DECA, prošlo mi je kroz glavu… i mada, u tom trenutku, ovo još nisam smela da kažem naglas, pomislila sam i da me čeka prilično lak zadatak.

Ovo nisu tinejdžeri iz moje generacije! Oni neće bežati, noću, iz kampa – da se uvale u neku nevolju, a verovatno neće ni pasti s drveta, pa da polome nogu. Razlog je činjenica da na drvo ne znaju ni da se popnu… Uz dužno poštovanje za sve zumere koji treniraju penjanje, ta se veština ipak ne uči na kombinovanoj nastavi, niti se pominje na radionicama informacione pismenosti, koje su – kao što vidim – uspešno savladali.

Ispostavilo se da su moja optimistična predviđanja – tačna. Tokom četiri dana, u kampu, sa šezdeset tinejdžera, nije se desilo ništa nepredviđeno, niti dramatično. Ta činjenica donekle govori o uspehu omladinskog rada regionalne mreže YMI… ali, ako ćemo pošteno, govori i o Generaciji Z. O manirima koje su stekli tokom voženja u školu i vođenja na treninge. O pametnim satićima, koje su nosili od obdaništa i još pametnijim telefonima, koje su dobili za polazak u školu, uz obavezu da se redovno javljaju svojima, da šeruju lokacije i fotke, kao dokaz da su dobro.

Jedne večeri pitali su nas da grupno odu na spomenik… U redu, rekli smo, može… ali smo ipak pošli za njima… Ostali smo na distanci, odvojeni mrklim mrakom, ali i strateški pozicionirani, tako da vidimo mlade, a da oni ne vide nas… I da li znate šta su radili, u iluziji da bez nadzora?!

JELI SU SLATKIŠE! Da, upravo tako. Jeli su slatkiše i vežbali koreografiju, za nastup na finalnoj večeri kampa, drugovi i drugarice!

„Šta misliš?“, pitao me je kolega, „Šta bi naši stari rekli da nas vide kako blejimo ovde gde su oni ginuli?“

„Ne bi imali ništa protiv“, kazala sam.

„A ovaj vetrić što pirka… Osećaš?“

„Osećam.“

„E, pa ja mislim da se to oni prevrću u grobu!“

Ako se zaista prevrću, to je zbog bumera, iksera i zbog nas. Mi smo te problematične generacije. Ali, na male zumere, zaista, još niko nema prava da se ljuti!