Treći mandat postistine 1Foto: Miroslav Dragojević

PAZI ŠTA ŽELIŠ, jer možda ti Predsednik Vučić to i ostvari!

Ovo bih rekla mlađoj verziji sebe same, koja se ložila na ideju o većem broju žena na pozicijama moći…

O obaveznim kvotama za žene u vrhu vlasti; o većem učešću žena u procesima odlučivanja i ženskom uticaju na javno-političku sferu društva.

Žene su, mislila sam – vaspitana na feminističkoj literaturi, barem u proseku, empatičnije nego muškarci. Mi smo razumnije, solidarnije i sklonije da probleme rešavamo dijalogom.

Žene su (opet: barem u proseku) veće pacifistkinje, nego muškarci… I mada sam donekle bila svesna da su sve ovo generalizacije, na kraju krajeva, verovala sam: žene su, ipak – žene!

Sve žene dele žensko iskustvo, u ratu, miru i patrijarhatu… i žene, a posebno kad su dovoljno ambiciozne i hrabre, da sednu za isti sto sa gomilom „frajera“, sklonih da po stolu lupaju pesnicama, nikada neće vladati, u korist trulog patrijarhata i društvenih nejednakosti, a protiv javnog dobra… i protiv interesa žena!

Živeti u državi na čijem čelu se nalazi žena, izgledalo je kao ostvarenje svih mojih feminističkih ideala, a biti ponosna građanka države koju vodi AUTOVANA LEZBEJKA, bilo je i za stepenik više od idealnog scenarija: praktično nezamislivo, za Balkan i „zemlju seljaka, na brdovitom Balkanu“!

Za ono što većinska Srbija može da izglasa, makar u prvoj polovini XXI veka…

Možda nekad, za dvesta godina, razmišljala sam naglas, ako do tada bude postojao kontinuitet ženskog učešća u vlasti, odnosno: kontinuitet borbe za ravnopravnost.

AHAHA!

Kontinuitet mizoginije, u sveopštem diskontinuitetu; u tranziciji kao jedinoj istinskoj tradiciji našeg društva, stvorio je, međutim i takve pojave poput premijerke Ane Brnabić – nominalno: prve žene i autovane lezbejke u vrhu naše vlasti… ali i više od toga: pete deklarisane pripadnice LGBTIQ+ zajednice, „u novijoj istoriji sveta“, rekli bi naprednjaci.

Ipak, napredna tehnologija vlasti Aleksandra Vučića, uspela je da „usavrši“ softver zvani Premijerka Brnabić, do mandata 3.0, kada je već i najglupljima jasno: autovana lezbejka, na ključnu poziciju u državi, postavljena je kao fasada fasadne demokratije!

Sem toga, njeno učešće u vlasti i tome srazmerno prisustvo u javnosti, blagotvorno je uticalo na najštetnije društvene sentimente: na homofobiju, mizoginiju i opasne predrasude prema manjinama i ranjivoj populaciji.

Sad svaki Srba, u potkošulji (modela zvanog: „bijem ženu“), poznaje bar jednu lezbejku, koja se otvoreno zalaže protiv LGBTIQ+ prava… i koja svojim činjenjem, a posebno svojim nečinjenjem – obezbeđuje neoborive argumente ZA homofobiju, mizoginiju i stav da se žene u politici, nikada ništa neće pitati.

One su tu da budu fasada; što je isto kao i budu lepe… pri čemu znamo da su standardi lepote – uvek i svuda: društveni konstrukt. Danas je u Evropi, lepo ono što je „za ljudska prava“, a biografija naše Premijerke, može da izgleda tako.

Čak ni oni sa bezgraničnim poverenjem u svog izabranog vladara, znaju da njegovo „lojalna Srbiji“, znači „lojalna samo meni“, jer – Srbija – to je on… a većinska Srbija – to su svi oni, fašistički ujedinjeni u tezi da je Srbija – lična prćija jednog čoveka i da je toplije, na onim mestima, koja su bliže njegovom srcu.

Bliže njemu, koji je bio dovoljno lukav da etablira laž, kao politički princip: „Ja sam isto za Evropu“ , rekao je, držeći skrštene prste iza leđa, „Ja kažem da sam za tu Evropu, ali – znate me, i ja znam vas!“… namignuo je, onima koji su mu bili dovoljno blizu, da vide taj namig, taj „poluzagrljaj“, tu poluistinu. …

I sve što danas živimo, posledica je te „poluistine“!

Te post-istine, dakle: te laži, za koje većinska Srbija glasa.

Umesto da postane simbol jednakosti i ravnopravnosti, Premijerka Brnabić se uspešno pozicionirala kao simbol zloupotrebe društvenih privilegija; simbol retrogradnog povratka na klasno društvo, ali najviše kao univerzalna metafora, za mitsko biće, zvano: „jedan moj gej prijatelj“, koji je lično protiv Parade, a na kog se – u svakom momentu, može pozvati svaki homofob, kada mu zafali argumentacije.

Čestitam treći mandat Premijerki Brnabić!

Čestitam joj, srpski, od srca: sa rukama skrivenim iza leđa, ali uz NAJISKRENIJE I NAJISTINSKIJE obećanje da ću ŠETATI, na protestu u znak podrške grupi, kojoj ona pripada – makar ga ona lično još tri put, srpski, zabranila.

Šetaću, umesto nje, jer znam da ona ne sme… mada bi SIGURNO (namig!) htela da svi pripadnici i pripadnice te grupe, imaju ista prava, koja ostvaruje ona lično: prva lezbejka u istoriji sveta, koja je dobila sina, u toku mandata, na najznačajnijoj poziciji moći u jednoj državi.

ČESTITAM, SRAMITE SE, PREMIJERKO!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari