Zapalite ovaj svet

I kakva je to vest? U koju rubriku tradicionalnih novina ovo može da spada?! U crnu hroniku? U „ženske strane“?… Ili ide pravo u glavne vesti?! Kao na primer:

„Razorni zemljotres pogodio je Srbiju!“ ili još bolje: „Asteroid koji se približava planeti Zemlji, udariće pravo u centar kruga dvojke! Počinje evakuacija! Spasavajte se, ko može!!!“

Da se razumemo: vest me je uznemirila, ali me je istovremeno uznemirila i činjenica da nikad ranije nisam pročitala ništa slično. Pretpostavljam da svakog dana neki osuđenik odsluži kaznu. Pretpostavljam da biva pušten na slobodu i da postoji izvesna mogućnost da će ponoviti krivično delo. Ali se ipak ne sećam kako smo ikad ranije imali tu informaciju da je slobodno interpretiramo i da se prema njoj upravljamo, kako ko može i zna.

I mada znam da mediji odavno nemaju umirujuću funkciju… I mada bih ruku u vatru stavila za tezu da mediji i treba da budu korektiv sistema: da li se stvarno može izveštavati na ovakav način?!

Koje su posledice?! DA LI STE NORMALNI?!

Propustila sam ključni momenat, kada je vest debitovala u javnom prostoru, pa kad sam prvi put u danu otvorila Tviter, tamo su – inače fini ljudi, već bili naprasno postali rulja. Rulja koja uzima pravdu u svoje ruke i rulja koja se sprema na linč.

Odnekud se pojavio trač da silovatelj radi ko taksista i neki (verujem!) inače dobronamerni građani, počeli su da pozivaju sva taksi udruženja, redom… Neko se setio da šeruje kolaborativni dokument, u koji svako može da upiše koje je udruženje pozvao… Drugim rečima: svako može da upiše bilo šta!

Retki, preostali glasovi razuma među feministkinjama, radili su ono što feministkinje uvek i rade: upozoravaju! „Molim vas, ljudi, hajde svi da se smirimo! Treba nam sistemsko rešenje, a ne da proganjamo jednog čoveka, ko zver. Tako ćemo svi mi, na kraju, postati zveri!“

Ti su glasovi, međutim, već bili nadjačani – panikom, strahom i traumama, s druge strane feminističkog spektra: „A šta da radimo, kada se plašimo i kada znamo da nas sistem neće zaštiti?!“

Sebi sam morala da priznam kako razumem i jedne i druge. Samo treću stvar nisam nikako mogla da shvatim: odakle ova vest?! I šta joj je cilj?! Šta ako nije plansko izazivanje opšte panike?! Ako nije namerno zastrašivanje?! Ako nije koska bačena u masu, sa ciljem da masa napravi haos?

I pre nego što sam uspela da proverim: kuda je ova vest uopšte „procurila“, najgadniji od svih prljavih tabloida – već se oglasio sa novom „ekskluzivom“. ISPOVEST SILOVATELJA PUŠTENOG NA SLOBODU! NAVALI, NARODE!!! Intervju, nalik na one o starim zanatima, na primer: kako vi radite ovaj posao, čiko? Koliko dugo ste već u tome? Šta vas motiviše i da li se sećate početaka svoje „karijere“?

Dno dna je ponovo probušeno, a mislili smo da više nema niže!

Devojke i mlade žene sa kojima trenutno radim predstavu o tome kako odrastaju devojčice u Srbiji danas, na probu su došle potpuno sluđene. Silovatelj na slobodi bio je naša jedina tema.

kojim se silovatelj – pišu mediji – najčešće kreće. Četvrta devojka već je bila na sastanku Ženske solidarnosti. Neće doći danas – javila je porukom – jer organizuju sutrašnji protest. Izostanak – opravdan, pomislila sam. Protesta biti mora!

Sutradan, nakon protesta, ušla sam na probu i zatekla svoje mlade glumice, kako kolektivno plaču.

Šta je ovo, devojke, šta se događa?! „Ovaj dan je previše težak!“, govorile su kroz suze… Šmrcao je pomalo čak i naš kolega Lule, angažovan kao tehnička podrška, u ovoj ženskoj ekipi.

„A ti, zašto ti plačeš?“, pitala sam ga besno. Jezik sam sebi pregrizla da ne dodam: ti si muško!

„Zato što devojke plaču, a ja ne znam kako da pomognem!“, kazao je i ja sam počela da se smejem… Iz istog razloga, zbog kog se Lule rasplakao… Zato što ne znam šta da radim i kako da pomognem!

U pozivu na drugi protest, ekipa Ženske solidarnosti parafrazirala je parolu naših sestara iz Prištine: „Ako se plašiš mraka, zapalićemo i ovaj grad“… i zatekla sam sebe kako zurim u ovaj natpis. Pred očima su mi se ređale slike ubijenih žena u Iranu… slike sa nedavnih protesta u Prištini i slika naše Ane, kako drži tranparent, nasred Terazija. „Nijedna više!“, piše na transparentu.

A onda sam, najzad, i ja počela da plačem. Zato što se plašim mraka. Zato što je svet tako mračan. Zato što je sve tako strašno… Molim vas, ZAPALITE SVET!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.