Zašto se niste odselili

Evo, na primer – meni jeste, iako u tom momentu nisam verovala sebi, svojim mislima, svom strahu (nikada ne verujem strahu!) ni svom monologu punom katastrofičnih predviđanja, o vremenu koje nam sledi.

Sve je to prenemaganje i deo postizbornog folklora, verovala sam… Sad malo kukamo, ali s vremenom ćemo stati na loptu. Ovo je naša zemlja i naša odgovornost. Nećemo se odseliti, iako sada tako pričamo – mislila sam.

Sa deset godina istorijske distance, sećam se gde sam i s kim te noći bila i odjednom shvatam: kolega i prijatelj s kojim sam čekala vesti o novom predsedniku već dugo ne živi u Srbiji…

Moj prijatelj se, dakle, odselio, baš kao što je te večeri kazao… i od tada se neprestano seli nekuda, po Evropi.

U međuvremenu, prestala sam da pratim gde živi, a gde samo radi…

Ipak, pratim njegovu blistavu, međunarodnu karijeru i ponosna sam na evropske uspehe koje niže.

Zato ne mogu da se ne zapitam: da li su njemu radikali (kako god se sada zvali) učinili uslugu?!

Da li je dolazak Tome Nikolića na mesto predsednika Srbije za mog kolegu bio odskočna daska koja ga je lansirala u svet… i dal’ bi danas imao tako sjajan umetnički CV, da je ostao ovde, da se mlati po nesrećnoj, nezavisnoj sceni ili u još nesrećnijim pozorišnim institucijama?!

Kao ja recimo. Jer, ja sam ostala… Iako sam te večeri, sasvim sigurno, pominjala i drugu opciju.

Od tad je prošlo – ni sama ne znam koliko izbora i izbornih noći, kad smo dramatično tvrdili kako se pakujemo… i ono što s tim u vezi, mogu da zaključim, nije više od opšteg mesta.

Kada bih htela da napravim proslavu i na njoj okupim prijatelje, najmanje deset pozivnica slala bih avionom.

Poznajem, dakle, previše ljudi kojima su „radikali učinili“…

Previše ljudi koji su se u poslednjih deset godina razišli i istovremeno – sve manje onih zbog kojih mislim da vredi ostati.

Izgleda, dakle, da sam se samo ja prenemagala, na kraju svakog izbornog ciklusa!

Ostali su mislili ozbiljno, pa sad primećujem da mi još niko nije rekao kako se kaje…

To je dobar momenat da se zapitam: kajem li se ja?!

U dobrom delu decenije za nama nisam se kajala.

Svoju odluku da ostanem smatrala sam partiotskom.

Verovala sam da ću možda otići kad bude poželjno i da se ostane.

Otići jednako pobeći, a bežanje nije moj fazon, mislila sam.

Moj fazon je i moj posao: reči, jezik i argumenti, pa ako moje reči nemaju dovoljno dejstvo na publiku, to znači samo da treba više da radim…

„Radiću više“, kaže i onaj konj iz Orvelove „Životinjske farme“… i evo, upravo shvatam kako s tim konjem delim više od jedne replike…

Shvatam da sam ispala konjina, što sam se godinama zaluđivala mislima o patriotizmu i važnoj ulozi kritički orijentisane leve inteligencije, koja će ovu zemlju promeniti nabolje.

Jer, društvo je, u ovom slučaju, kao i pojedinac: da bi se desila promena, ključna je želja da se promeniš.

Tu želju ovo društvo zapravo nema i sve što sam dobila za deset godina „radiću više“ staža jeste anksiozni poremećaj izazvan stalnim osećajem frustracije, uzaludnosti propalih pokušaja i rastućeg straha od države u kojoj živim.

Kad to izgovorim naglas, shvatam koliko je glupo to što sam svoju odluku da ostanem u ovoj zemlji doživljavala kao patriotsku.

Jer, patriotizam je neki oblik ljubavi, pa mada uz svaku ljubav ide i malo straha, ljubav nikako ne bi smela da bude isto što i strah.

Shvatam, na kraju, da možda moje odluke nije ni bilo.

Možda sam ostala po inerciji… ili zbog toga što mi, na neko vreme, nije bilo toliko loše ko što sam mislila ili govorila…

Zato se pitam: šta je to sada drugačije nego pre pet ili pre deset godina kad mi se ostajanje činilo kao razuman izbor?

Pored činjenice da je sve veći broj ljudi koje volim – otišao, promenili su se i mnogi od nas koji smo ostali…

Ne bih da kažem da su se prodali, ali je izvesno kako su sklopili suživot, kohabitaciju i održive oblike saradnje sa okupatorom…

Nikom ne zameram.

Štaviše: pitam se da li sam nešto slično izvela i sama, svaki put kad sam primila nagradu, dobila novac na javnom konkursu ili radila u javnim ustanovama kulture?

Mogu da kažem kako nisam imala izbora, ali – naravno da jesam: pa, toliko ljudi je otišlo!

„A možda nisi ovde zbog društva, nego zbog sebe“, kaže moja najdraža predstavnica generacije iks i dodaje: „Kad kažem – ovde, ne mislim na Srbiju, nego na Život.“

Beležim ovu izjavu da bih je zapamtila… Jer, ako je želja ključni faktor promene, možda sam ja kao Srbija: ne želim da se menjam.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.