Kad smo ono – podsetimo milenijalce i one starije zaboravne – izvojevali veličanstvenu pobedu nad najvećom vojnom silom u istoriji sveta – krenuli smo bili u grandioznu obnovu zemlje predvođenu Milutinom Mrkonjićem, a taman smo se bili spremili i za kulturni preobražaj pod rukovodstvom Mirjane Marković, uz baznu podršku nikad usvojenog zakona o terorizmu za obračun sa petom kolonom.
I mada zakon nikad nije bio usvojen, građani, slepi da vide trijumf, itekako su bili terorisani, 1999. i 2000. godine, dok je od julovskog kulturnog preobražaja do danas, u materijalnom obliku, ostao samo tzv. spomenik večna vatra u čast narodu heroju, kako je to tadašnji predsednik izgovorio, a Večernje novosti ogromnim naslovom na prvoj strani verno prenele. Kao što je neki deda na nekom skupu dreknuo da ga čuje Milošević „pobedismo predsedniče“, a ovaj pomislio „aha“, što je RTS verno preneo.
Vatrica u večnoj vatri je neko kraće vreme gorela, dok peta kolona nije ubrzo došla po svoje. Takozvani spomenik je brzo počeo da propada i uskoro postao stecište uživaoca opojnih sredstava, postavljen inače u Parku prijateljstva izgrađenom u vreme kad smo bili neko i nešto, a niko i ništa je tek odrastalo.
Čemu ovo istorijsko podsećanje?
Najavljeno je, naime, da će za koji dan na Savskom trgu početi postavljanje takozvanog spomenika Stefanu Nemanji, još monumentalnijeg od večne vatre, toliko ogromnog da će baciti u zasenak zgradu trivijalne „stare železničke stanice“, natkriliće čitavu okolinu, zakloniće i samo Sunce, jedino će, naravno, zgradurine belgrejd voterfronta ostati jablanovi među borićima.
Ali, postavlja se pitanje šta će biti sa takozvanim spomenikom Stefanu Nemanji onda kada se peta kolona, doduše u nekom novom obliku, neminovno bude vratila, što je samo pitanje vremena.
Hoće li doživeti sudbinu takozvane večne vatre i ostati prepuštena zaboravu? Ili će možda razjareni narod, kao sada ovaj u Americi, što ruši spomenike generalima konfederacije, ali i DŽordžu Vašingtonu i Kristoferu Kolumbu, krenuti dinamitom na osnivača srednjovekovne srpske države?
Prva varijanta je daleko izglednija od druge, jer srpsko varvarstvo je drugačije od američkog. Eventualno bi neko mogao da se seti da je Stefan Nemanja kršten u rimokatoličkoj crkvi i proglasi ga za ustašu, pa povede mlade napredne momke iz, na primer, „Srpske časti“ da velikog župana dignu u vazduh. Verujem, međutim, da će buduće snage reda, kad duh Murte i praktično ovlada Srbijom – sada se samo oseća poput stajskog đubriva sa njiva u okolini „prestonice“ – u korenu saseći tavu akciju.
Murta će i te kako imati poštovanja za slavnu srpsku tradiciju i, samim tim, imaće je i prema spomeniku.
Srbi ruše spomenike samo stranim zavojevačima, kakav je na primer bio Josip Broz Tito. Davno su posklanjali obeležja koja podsećaju na njega, osim Kuće cveća – kad već ima neke turističke vajde od nje. U Boru su nekad postojala dva vrta sa zasađanih po „88 ruža za druga Tita“, kako je pisalo, i oni su odavno uništeni. Na mestu gde se nalazio jedan vrt, lokalni biznismen sada gradi tržni centar „88 ruža“.
Što bi uz smešak pred reklame posle zabavnog „priloga“ rekli TV voditelji ako smeju – lep gest.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
