Amerika i Engleska

Takve reakcije nisu neosnovane – jer o trijumfima i pobedama zaista ne može biti reči. Međutim, o činjenici da je u Velikoj Britaniji došlo i do svojevrsne pobune protiv establišmenta, i o tome da je u Americi u toku sličan proces, iako se on uopšte ne mora završiti preseljenjem republikanskog kandidata u Belu kuću, i te kako može.

I to baš u trenutku kada se Srbija okrenula protestantskoj etici i duhu kapitalizma, kada beleži najveći ekonomski rast u Evropi i kada njen premijer kritikuje ove novine tvrdeći da teraju strane investitore jer pišu o tome kako oni maltretiraju radnike terajući ih da nose pelene da ne bi išli na pauzu u toalet.

„Mi smo svedoci kraja neoliberalne ere. Ona nije mrtva, ali jeste u ranim smrtnim bolovima, baš kao što je to sedamdesetih godina bio slučaj sa socijaldemokratskom erom“, piše za Gardijan Martin DŽejks, britanski novinar i predavač na nekoliko univerziteta. DŽejks je svojevremeno bio urednik glasila Komunističke partije Velike Britanije „Marksizam danas“, a u Gardijanu je predstavljen kao autor knjige „Kada Kina vlada svetom: Kraj zapadnog sveta i rođenje novog globalnog poretka“.

On smatra da je Bregzit bio „prvenstveno revolt radničke klase“, a klasa se, kako navodi, vraća kao središnji pojam u politici, i u Britaniji i u SAD. Sa obe strane Atlantika, piše DŽejks, klasa je decenijama bila u defanzivi pred pojavom novih identiteta , od roda i rase, preko seksualne orijentacije do usredsređivanja na zaštitu životne sredine.

Ovome se može dodati da su „pojava“ nekih od ovih identiteta i povlačenje navodno anahronog klasnog identiteta i te kako išli naruku benefitorima neoliberalizma čiji kraj DŽejks najavljuje.

Obrazlažući povratak klase u politički diskurs na velika vrata, o kojem piše, on poseže i za statistikom Galupa: godine 2000. samo 33 odsto Amerikanaca sebe je smatralo pripadnicima radničke klase, dok se 2015. godine 48 odsto njih identifikovalo sa ovim društvenim slojem. Inače je decenijama većina Amerikanaca sebe smatrala pripadnicima srednje klase.

Zašto je to sada promenjeno i u SAD i u Britaniji, gde je sa Blerom nastupio ekstremni oblik neoliberalizma koji je laburiste otuđio od biračkog tela i neočekivano na njihovo čelo, takođe i kao vid revolta, doveo DŽeremija Korbina, kako sugeriše DŽejks? Odgovor je naravno u narasloj društvenoj nejednakosti koja je jako dugo potcenjivana zbog „hegemonije neoliberalizma i njegovih vrednosti“.

Britanski autor veruje da povratak klase ima potencijal da „redefiniše politički pejzaž“, više nego bilo koja druga tema. Zanimljiv je njegov nalaz da se klasa vraća na krilima populizma. A populizam je „pokret protiv statusa kvo. On predstavlja početak nečeg novog, iako je, uopšteno govoreći, mnogo jasniji oko toga protiv čega je, nego za šta je. Može biti progresivan ili reakcionaran, ali obično je oboje“.

Sam DŽejks ne daje jasan odgovor šta sleduje Zapadu u sumrak neoliberalizma. Možda se zaista može govoriti tek o porođajnim mukama nastanka nečeg novog. Ako britanska radnička klasa i može videti obrise boljeg vremena, u SAD je izglednije održavanje postojećeg stanja ili pogoršavanje. U slučaju pobede Hilari Klinton iz očiglednih razloga, a ako pobedi Tramp zato što bi mogao da produbi podele.