Andrej i ostali Vučići

Obojica konzervativci, da se poslužimo eufemizmom makar u Aleksandrovom slučaju, obojica baštinici ideologija čije se postavke manje više ne dovode u pitanje – jer to bi bilo opasno i, što je još važnije, to nedovođenje u pitanje donosi glasove. Mnogo puta dokazano u praksi. Obojica su pravnici, ali je Andrej imao impresivnu profesionalnu karijeru, dok se Aleksandar kalio u nekakvoj londonskoj gvožđari. Sto posto. Aleksandar je kao vrlo mlad uplovio u politiku, Andrej tek kad je ovaj dospeo na sam vrh, nema veze što se to zvalo tek prvi potpredsednik vlade.

Vole obojica da pomažu familiji. Andrej, prema poslednjim izveštajima, bratancima. Negirao, ostao hladan. Aleksandar se već mnogo ljuti kad vidi takve izveštaje. Andrej je uglađen, Aleksandru to ne polazi za rukom. Andrej ima moderne cvikere, Aleksandar perhanovske.

Ali liče. Na primer, i po odnosu prema medijima.

Kad se, naime, novinar hrvatske N1 obratio neki dan premijeru Andreju Plenkoviću u vezi sa učestalim napadima na Srbe u Hrvatskoj, Plenković se ponašao baš kao da je isti Aleksandar Vučić. Pljunuti.

Novinar je u razgovoru sa hrvatskim premijerom konstatovao da Plenković nije jasno osudio napad na Srbe kod Knina koji su dobili batine zato što su na TV-u gledali utakmicu Jang Bojs – Crvena zvezda. Novinar je bio u pravu. Plenković nije. On je stvar (ili stvari, jer bila su prošle nedelje još dva napada na Srbe) okarakterisao kao “izolovan incident” ponovivši da to nije deo “društvene klime”. „Prvo, ja sam jasno osudio, ne znam jeste li vi slušali što sam ja govorio, bilo bi dobro…“, rekao je iznervirani Plenković novinaru i iznervirao se još više kada mu je ovaj rekao da je mogao da obiđe napadnute Srbe.

I onda je Andrej rekao novinaru hoće li on da mu bude protokolista i optužio ga da je aktivista, a ne novinar, a novinar je Andreju rekao da je u opisu posla novinara da budu za ljudska prava. „Drago mi je da priznajete da ste aktivist … Aktivist ste, sve sam shvatio“, zaključio je Andrej razgovor sa novinarom, baš kao da je Aleksandar. Da je Aleksandar slučajno bio tamo, kraj Andreja, u mestu Vrbovsko, momentalno bi zaboravio napade na Srbe i usredsredio se na napade na Andreja. Iskazao bi solidarnost na delu, zna on šta je N1, iako niti je tamo, u beogradskom studiju N1, ikada gostovao, niti tu TV uopšte gleda. Umesto u odbranu Srba, stao bi Aleksandar u odbranu Andreja.

Sličnosti na nivou predsednika dve prijateljske zemlje, to jest Aleksandra Vučića i Kolinde Grabar Kitarović, takođe su frapantne, opet ako ostavimo po strani neke detalje iz karijere i to što Kolinda ne nosi naočare: privrženost ideologijama iz prošlosti, (po)štovanje očeva osnivača Tuđmana i Šešelja, veze s crkvom ili pojedinim njenim velikodostojnicima, način privlačenja birača… Aleksandar moli Kolindu da se stiša sa “velikosrpskom agresijom”, Kolinda iz inata krene još više da ponavlja tu frazu kao Aleksandar svojevremeno “američka televizija N1”. Valjda je iz nekih pragmatičnih razloga prestao s tim.

U Hrvatskoj se bliže predsednički izbori pa je štititi Srbe nepopularnije nego inače, pogotovo u Andrejevom i Kolindinom HDZ-u. U Srbiji idu skupštinski, a štititi Srbe, što ne znači i zaštititi, popularno je uvek, ali je već sedam godina ipak prioritet najveća moguća zaštita samo jednog među njima.