Arapi, Rusi, pomoć države

Reč je zapravo o fotografiji koju sam „postovao“, a na kojoj se vidi grafit iz mog komšiluka: „Arapi, Rusi, pomoć države“. Meni je taj grafit zvučao kao odlična kritika kako vlasti – ove, a i nekih ranijih – tako i ovdašnjeg mentaliteta.

Arapa što se tiče, mudrost mog zamišljenog pisca grafita odnosila bi se bez sumnje na Vučića i njegovu – hajde da upotrebim tu reč s prizvukom prošlih vremena pošto dobro zvuči – kliku. Beograd na vodi i njegove čudovišne građevine kao simbol osione i tobože progresivne vlasti – i stvar je jasna.

Osim u Arape ima da se uzdamo i u Ruse, kao da je poruka „umetnika“ bila. Ugled Rusa u Srbiji zasniva se, makar iz perspektive sadašnjih vodećih samoinaugurisanih rusofila posmatrano, pre svega na činjenici da nas Rusi nikad nisu bombardovali. I to je sasvim dovoljno – od Rusije ne treba ništa drugo ni očekivati osim da nastavi da nas ne bombarduje. Rusija ostaje i jedna od dve večite ili-ili krajnosti između kojih se srpsko klatno kreće i nikad neće da se skrasi na jednoj. Kao što sad EU čeka spoljnopolitičko svrstavanje Srbije na njenu stranu, dok predsednik Srbije – tako on kaže – Putina zove da mu čestita rođendan, a ovaj ga na telefonskoj liniji zadržava čak 25 minuta. Pričaju sve vreme na ruskom, razume se. Jedan prema Vučiću sumnjičavi ruski analitičar nedavno je pisao kako je Vučić i svoje dete upisao u rusku školu. Ne, podozreva analitičar, iz ljubavi prema Rusiji, već s obzirom na pomenuto klatno.

Najzad, pisac grafita, mislio sam ja, cilja na večitu okrenutost srpskog pučanstva ka majčici državi. Država ima da nam da posao, plate, penzije, svaku vrstu zaštite i pomoći. U državi su naše nade. Možemo da skrstimo ruke i, prosto, čekamo da nas država spasi. Sadašnja garnitura oličena u Vučiću krivca za takav mentalitet vidi isključivo u samoupravnom socijalizmu i smatra se bogom danom da nas tog balasta prošlosti oslobodi, dok sama istu tu državu, što će reći institucije, te budžet i njegove platiše, siluje pretvarajući ih u servis za svoju partijsku vojsku, plaćenike, njihova veličanstva strane investitore… Vučić se ruga socijalizmu, a ne skriva nameru da bude novi Tito.

Zaključih tako kako je piscu grafita „svaka ka u NJegoša“. Beše mi, međutim, sumnjivo što su među „sviđateljima“ mog tvita najbrojniji bili navijači Partizana. I onda, imao sam šta da vidim – „Rusi, Arapi, pomoć države“ je u stvari stih iz pesmice Grobara čija je poenta u tome da „Vučićevoj“ Zvezdi ništa ne vredi sva pomoć koju će od vlasti da dobije, te da šampion ostaje Partizan.

„Umeju i Grobari da ubodu“, kaže mi lepo moj drug Mile Grobar.

Da ironija bude veća, nisam navijač Partizana. Baš naprotiv, navijač sam Zvezde, ali sam, u praksi, to prestao da budem pre više od četvrt veka i propasti YU-fudbala. Ali naravno da mi je bilo drago kad je Zvezda nedavno pobedila Keln. Tom pobedom možda je zalečena moja trauma iz 1989. kada sam kao desetogodišnjak na TV-u plačući gledao kako se tadašnji trener Kelna Kristof Daum ludački raduje pošto su Nemci eliminisali Zvezdu iz Evrope.