Autopuč, kontrapuč

Takva teza – o autopuču – pojavila se brzo posle izbijanja nasilja u Istanbulu i Ankari među liberalnim protivnicima Erdogana, da bi je dan kasnije oprezno poturio i Fetulah Gulen odbacujući navode predsednika da je prevrat zapravo on pokušao.

Tako smo uz „glavnu“ Erdoganovu teoriju da je državni udar delo Gulena dobili i drugog „osumnjičenog“ – samog Erdogana. Obe teorije nude veoma laka objašnjenja.
Ali čak i NJujork tajms, koji nimalo ne štedi turskog predsednika i predviđa u svojim analizama procvat njegovih „paranoidnih“ ideja posle poslednjih događaja, tezu o autopuču odbacuje svrstavajući je u teorije zavere za koje navodi da su popularne u turskom društvu.
Objašnjenja prema kojima je Erdogan već ranije postao pučista – sprovodeći čistke u sudstvu i policiji, gušeći ljudska prava i, što je najvažnije, svojom rešenošću da po svaku cenu, pa i derogiranjem ustavnog suda, postane predsednik sa izvršnim ovlašćenjima – imaju bolju argumentaciju.

Nijedan puč ne može da prođe bez optužbi na račun Sjedinjenih Država. Vašington je, međutim, u ovom slučaju bio veoma određen – i jasniji od zemalja Evropske unije. SAD su istog dana u Savetu bezbednosti UN predložile usvajanje dokumenta u kojem bi se izrazilo „poštovanje demokratski izabrane vlade Turske“, ali je to blokirao Egipat koji, istine radi, ima pučističku vlast kojoj je Amerika, dakle posle svrgavanja Muhameda Morsija 2013, dala punu podršku.

Turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu zahvalio se u telefonskom razgovoru svom američkom kolegi Džonu Keriju zbog stava da SAD „podržavaju demokratski izabranu vladu u Turskoj“. Ali je Keri sagovorniku kazao i da su „javne insinuacije ili tvrdnje o bilo kakvoj ulozi Sjedinjenih Država u propalom pokušaju puča potpuno pogrešne i štetne po naše bilateralne odnose“.

Ne samo to: pošto su SAD i NATO, kao dve najveće pretnje po zapadni svet definisali Rusiju i Islamsku državu – a prvu, očigledno, kao veću od te dve pretnje – poslednje što im treba jeste urušavanje Turske.

Dejli telegraf plaši svet kako će sada upoznati „najgoreg od svih Erdogana“, dok Gardijan i NJujork tajms puč nazivaju nespretnim „očajničkim pokušajem“ da se Erdogan zaustavi u učvršćivanju vlasti nagoveštavajući svoj stav da su motivi pučista mogli biti dobronamerni. Američki list u svom redakcijskom komentaru veći značaj daje zlu u najavi – „kontrapuču“ – nego upravo minulom.
Ipak, nekako je logično da se vlast koja se od državnog udara, u kojem je poginulo 265 osoba, odbranila, obračuna sa njegovim vinovnicima, a ne da ih mazi. Ne samo radi osvete. Koliko će Erdogan u tome prekardašiti, praviti razliku između kolovođa i topovskog mesa drugo je pitanje.
U brojnim analizama navodi se i kako je tursko društvo duboko podeljeno, pa to dovodi do nasilja i jačanja autoritarne vlasti. Ali očigledno je da nije toliko podeljeno, pošto Erdogan i AK partija uživaju podršku većine, u kojoj su i entuzijastični birači i apatični.

Što se tiče turske demokratije, njoj, pored ostalog, nedostaje uverljivilji opozicioni lider od Ataturka…