Bajdenov povratak u budućnost

Amerika je pre četiri godine dobila predsednika koji je okrenuo naopačke politiku te zemlje, a Srbija pre osam godina predsednika i vladu koji su u velikoj meri označili raskid sa pravcem koji je utvrđen 12 godina ranije, 5. oktobra 2000.

Razlika je u tome što „još uvek vodeća svetska sila“ ima politički i pravosudni sistem koji onemogućava jednoj ličnosti da ih pregazi, dok je „lider na Balkanu“ 2012. imao tek rovitu demokratiju.

Minuli izbori u SAD pokazali su vitalnost tog sistema, iako je biranje između Donalda Trampa i Džozefa Bajdena u neku ruku bilo referendum o sada već odlazećem predsedniku i možda opredeljivanje između dva zla.

Odbačeno je, kako se sada mnogima u Americi i svetu s pravom čini, veće zlo, kao što se to u Srbiji dogodilo na izborima 2004. i 2008. godine.

Izbori u Srbiji 2012. bili su treća sreća za sada već gotovo zaboravljenog Tomislava Nikolića, ali su označili neočekivan – za sve koji su tada gledali samo u uspeh bivšeg predsednika Srbije – uspon Aleksandra Vučića i njegove mašinerije zvane Srpska napredna stranka. Izbori u Americi 2020. bili su treća sreća za Džozefa Bajdena.

Ono što mu nije uspelo pre više od 30 godina i 2008, pošlo mu je za rukom u borbi protiv Donalda Trampa.

Uprkos referendumskoj noti američkih izbora, oba predsednička kandidata prikupila su rekordan broj glasova, zbog čega se govori o krahu Trampa, ali i o istovremenom preživljavanju i žilavosti „trampizma“.

Zbog toga se već sada piše o izborima koji kroz četiri godine čekaju „Sjedinjene Anksiozne Države“, kako je ovu zemlju u danima prebrojavanja glasova opisao jedan indijski list.

Evropski lideri takođe su ovih dana pokazali dozu uznemirenosti o čemu možda govore i malčice preuranjene čestitke Angele Merkel, Emanuela Makrona, i drugih evropskih zvaničnika Bajdenu. Nije, međutim, sa čestitanjem otezao ni britanski premijer Boris DŽonson koji sa Trampom nije imao loše odnose.

Novi predsednik SAD neće moći stvari da vrati na status quo ante, da jednostavno pređe preko četiri trampovske godine kao da ih nikada nije ni bilo.

Jer Tramp nije došao niotkuda na vlast, bio je izabran i bio je simptom takvog stanja u Americi zbog kojeg se ona već najmanje dvadesetak godina, od terorističkih napada 11. septembra 2001, opisuje kao „još uvek“ svetska sila broj jedan.

Bajden će imati pune ruke posla pre svega kod kuće, a inostranstvo će morati strpljivo da čeka njegove inicijative – kakav će odnos imati prema Kini, prema Iranu, trgovini, hoće li i kako osvežiti transatlantsko partnerstvo…

Trampovi evropski saveznici će i zbog toga, što se tiče Vašingtona, moći mirno da spavaju – Viktor Orban sa apsolutnom vlašću u Mađarskoj, kao i vlasti u, recimo, Poljskoj, pa i Sloveniji čiji je premijer Janez Janša valjda prvi Trampu čestitao „pobedu“.

Dok su Merkel i ostali čestitali „đedu“ – Bajden uskoro puni 78 godina i najstariji je pobednički predsednički kandidat u istoriji SAD – Vučić je izjavio da bi bilo bolje da je pobedio Tramp. Ali ni Vučić ne mora da brine, najmanje do 2024. godine.