Banda nije napredna

Ne zbog toga što opozicija ili deo nje zaista ima nekakav fantastičan plan za dan posle, već zato što je ideja o tome da Vučić treba da bude poražen za početak sasvim dovoljna svima koji imaju oči da vide i uši da čuju.

Srbija ne može da bude relativno normalna zemlja dok je on predvodi. Razorni koktel nenormalnosti, kriminala i zla o kojem smo ovde već pisali je više nego dovoljan razlog. Dok su ljudi u Beogradu protestovali, predsednik Srpske napredne stranke je bio obuzet svojim perpetuum mobile obraćanjem javnosti sugerišući u njemu upravo da su protiv njega bezidejni mrzitelji.

Vučićeva ideja, jedna od ideja koje plasira, jeste da je on reformator. Tu ideju njegov režim i medijski alat kojim rukovodi stalno nameće uz naglašavanje njegovog tobožnjeg reformskog imidža na Zapadu. Kada je Emanuel Makron otkazao posetu Srbiji zbog erupcije protesta „žutih prsluka“, Vučić mu je poručio da izdrži, i da je i njemu, velikom reformatoru, teško da sprovodi svoj reformski program. Makron ga nije poslušao već je „podlegao pritiscima ulice“, kako Vučić kaže dok obećava da on neće podleći.

Fascinantna je sposobnost Vučića, koja je i deo kletog mentaliteta protiv kojeg se on kobajagi bori, dok se zapravo trudi da profitira na njegovim najgorim karakteristikama, da se nađe na pogrešnoj strani. Makron je priznao da nije slušao narod, da je bio arogantan. Vučić mu je savetovao da ostane arogantan.

Makron je, uz osudu nasilnika, uvideo da mu se građani protive i stao je sa reformama „za bogate“. Možda samo da bi sebe sačuvao, možda privremeno – ali stao je. Vučić, pak, ne vidi građane koji mu se protive, već „bivši režim“, „žutu ološ elitu“ ili, u najboljem slučaju, „viši srednji sloj“.

Priča o višem srednjem sloju je još jedno sredstvo diskvalifikacije. Vučić sigurno nije mogao da prebroji finansijska krvna zrnca 3.500, 10.000 ili 20.000 učesnika demonstracija. Reč sloj je izabrana da ne bi bila upotrebljena reč „klasa“, pa da Vučić ispadne komunista. Pre će to ispasti Đilas, iako realno daleko od komuniste, dok obećava nacionalizaciju budzašto prodatih fabrika, što je možda samo obećanje.

Ali neka su demonstracije i višesrednjoslojne, neko mora da počne. Ni 1996, ni 2000, godine koje Vučić vidi kao propale poduhvate koje ne mogu biti model, inicijalnu masu nisu činili nekvalifikovani radnici, na primer, ali se masa kasnije proširila na celokupno društvo uz izuzetak privilegovanih.

Vučić ne želi da vidi bilo koga osim mrzitelja predvođenih Đilasom, Jeremićem i Stefanovićem. Ovom poslednjem očigledno ne može da oprosti što ga je tukao. Vidi neprijatelje i stvara ih u sve većem broju.

Hoće li se odlučiti za izbore? Opozicija mora biti spremna na sve. U vreme pisanja ove kolumne nije bio poznat ishod lokalnih izbora, ali još jedna „veličanstvena pobeda“ SNS ništa ne mora da znači.

Pametno je što sledeća šetnja nije zakazana tek za 16. januar, već za ovu subotu. Valjalo bi samo da se na njoj ne viče „bando napredna“. Jer stvarno nije napredna, osim po nesrećnom imenu stranke.