Bande i glave

Kao da su nekakvim vremeplovom doputovali iz 1991. i danas nastavili tamo gde su onda stali. Mesić, čini se, sa nekim naznakama mišljenja da su onda svi, uključujući i njega, mogli da se ponašaju konstruktivnije. A Jović je, otprilike, bio onakav kako ga je svojevremeno opisao Slavoljub Đukić – „ponosan na svoju bandoglavost“.

Za Danas su prošle nedelje govorili Milo Đukanović i Tupurkovski koji je pričao i o svom delu odgovornosti. Đukanović, za razliku od njega, upitan šta bi tokom svoje političke karijere uradio drugačije, izjavio je da se možda ne bi bavio politikom. To baš i nije zvučalo kao „pokajanje“. Stari pragmatik kaže da bi Jugoslavija bila sačuvana „da je trebalo“ i da je to što se raspala u krvi „sramota koja ide na obraz svih naroda koji su je činili“.

Iako nije bez logike diskutovati i o odgovornosti malih ljudi za raspad, ratove i bedu, o nekoj vrsti transa koji je bio zavladao među „običnim“ bivšim Jugoslovenima i odveo ih u nesreću, ovakva izjava predstavlja tipičnu kolektivizaciju krivice. „Krivi smo svi“, ispada. I članovi Predsedništva SFRJ što su se selili od Brda kod Kranja na Brione i sa Briona u Karađorđevo ne uspevajući da preduprede tragični rasplet – većina ga je podsticala – i novoformirane nacionalističke partije i vojne i paravojne formacije i obaveštajne službe i moja baba sa Svrljiških planina.

Jer ko kreira politiku – izmanipulisana masa ili manipulatori nad njom? Ili je možda Jozef Gebels ipak bio u pravu kada je u poslednjim danima rata pričao kako su Nemci dobili ono za šta su glasali.

A Đukanovićeva izjava da bi, iz ovog trenutka gledano, svojevremeno možda izbegao da se bavi politikom „posebno, tokom ovog nečasnog vremena kojem svjedočimo“ više govori o sadašnjici u kojoj se našao. U kojoj je njegova Demokratska partija socijalista opoziciona stranka, a on polako troši svoj mandat. Sa tankom mogućnošću da se istorija preokrene i da se stvari u Crnoj Gori vrate na staro. A na stranu tvrdnja o sadašnjem „nečasnom vremenu“, kao da je vreme njegovog uspona bilo časno, a ne još gore, ne samo sa kriminalom i korupcijom, već i sa ratovima u kojima kao da kaže da nije učestvovao.

Slovenački patriota Milan Kučan ostaje dosledan sebi govoreći za Radio slobodna Evropa o non-pejperu, onom inicijalnom iz marta, o velikoj Srbiji, velikoj Hrvatskoj i velikoj Albaniji. Granice bivših YU republika treba da budu nepromenljive, a za non-pejper kojim se sugerše suprotno pre su krivi oni veliki u Evropskoj uniji, nego što bi to bili Borut Pahor i Janez Janša.

Ideja o Srbiji, „regionalnoj sili“ u EU koja pacifikuje region – ne ideja Aleksandra Vučića, nego Hermana van Rompeja – za Kučana je bila opasna. Bolje je valjda ovako, Slovenija je postigla šta je htela, a i srpska politička elita skoro da jeste. Slovenija je u mirnoj luci ka kojoj je lagano počela da plovi posle četrnaestog kongresa SKJ na kojem se svađala s miloševićevcima, na obostrano zadovoljstvo, Srbija u „srpskom svetu“ sa svojim neomiloševićevcima.