Bejzbol proleće

Zaista, o narodnoj pobuni teško da se može govoriti. Ne bi se reklo da promene koje se u Ukrajini dešavaju liče na češku Plišanu revoluciju ili na naš Peti oktobar. Mnogo više podsećaju na arapsko proleće. Kijevski Majdan je pandan kairskom Tahriru s tom razlikom da nema polarizacije između islamista i sekularista, već ukrajinski ultranacionalisti drže stvari pod kontrolom. Da je veliki deo Ukrajinaca želeo promene izgleda nesporno, ali više je nego sporno mogu li ulični prevratnici da predstavljaju nekakvu narodnu volju.

Janukovič – na engleskoj Vikipediji piše da više nije predsednik – jeste autokrata, ali je za predsednika izabran, kako je OEBS tvrdio 2010, na „profesionalan, transparentan i častan način“.

Paravojne jedinice saopštile su da su uz narod, što valjda znači da narod ne treba da ih se boji.

Janukovič se žalio na državni udar. Ali njegov dogovor sa opozicijom ličio je upravo na državni udar. Kako drugačije tumačiti činjenicu da se grupa ljudi dogovorila da suspenduje ustav i vrati onaj iz 2004? Parlament je potom takvu odluku sproveo po pojednostavljenoj proceduri, uz podršku Janukovičeve partije. Prevrat se tumači kao stanje u kojem su događaji prestigli dogovor. Ali Janukovič je izgledao kao učesnik u državnom udaru protiv samog sebe.

Proevropski demonstranti su, prema izveštajima, sa bejzbol palicama iščekivali odluke Vrhovne rade koja je sama sebi povećala ovlašćenja i potom smenila Janukoviča.

Julija Timošenko je, pošto je puštena iz zatvora, euforično najavila skori ulazak Ukrajine u EU. Mnogi na ulicama nisu bili oduševljeni njenom pojavom, niti govorom. Predvodnici paravojnih formacija na ulicama tvrde da neće u EU, da ih je Evropa izdala, kao što se Janukovič žalio da su ga izdali njegovi saradnici.

Zapadni mediji sugerišu da EU baš i ne zna šta radi u Ukrajini, odnosno šta su aminovali ministri spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske, u čijem su prisustvu Janukovič i opozicija potpisali sporazum. Ako se zaista dešava to što pojednostavljeno gledano izgleda da se dešava – odlazak Ukrajine u zagrljaj Evropi – onda EU ostvaruje nekakav uspeh prilično jeftino, gotovo besplatno. Ali prevrat bar u ovom trenutku karakteriše anarhija.

Rusija je makar javno bila prilično uzdržana tokom uličnog nasilja, potom kao da je bila iznenađena razvojem situacije. Najpre nije želela da podrži sporazum Janukoviča i opozicije, potom protestovala što se on ne poštuje shvativši, očigledno, da je to bolje nego da „ilegalne ekstremističke grupe preuzimaju vlast“, kako je rekao šef diplomatije Sergej Lavrov.

Hoće li Moskva podstaći separatizam u istočnoj Ukrajini i na Krimu, koji su joj naklonjeni, kao što strahuju zapadni mediji? Time bi sebi pucala, ne u nogu, već u stomak. U najboljem interesu Moskve je da ima što tesnije veze sa Kijevom, ko god bio tamo na vlasti.

Hrabro bi bilo upuštati se u bilo kakve prognoze dok se vreme revolucionarno zgušnjava. Jezgrovito je pesimistična očekivanja izrazio Mark Leonard, predsednik Evropskog saveta za spoljne poslove. „Niko ne želi da preuzme na sebe probleme Ukrajine“, objasnio je i precizirao da je reč o „bankrotiranoj zemlji sa užasnim, slomljenim institucijama i ludačkim nivoima korupcije“.