Bistro ko boza

Pričinilo im se to svrstavanje srpskih vlasti kao raskid sa dosadašnjom spoljnom politikom – ni na istok, ni na zapad, na sever ni jug, što bi rekao počivši Džej – kao istorijsko „ne“ Rusiji i Huaveju, ili makar kao nagoveštaj tako nečega.

Bejah skeptičan glede tog priželjkivanja ili priviđanja laste koja bi činila nekakvo proleće, pogotovo što se vlast tada bila izvinjavala Lukašenku tvrdeći da je izvučena iz konteksta i slično.

Da nisam bez veze slutio, stigao je dokaz pre par dana, kada su „predstavnici Srbije u UN na Generalnoj skupštini … glasali protiv rezolucije u kojoj se traži od Rusije da što pre prekine ‘privremenu okupaciju’ Krima, ukrajinskog poluostrva koje je ta zemlja pripojila 2014“. Predstavnici Srbije su se svrstali uz Rusiju, kao i uz Kubu, Belorusiju i Kirgistan.

Institut za evropske poslove prošle nedelje organizovao je debatu o još jednom spoljnopolitičkom pitanju, pod nazivom „Da li je vreme za članstvo Srbije u NATO“. I, šta je zaključak? Pa, da se vrtimo u krug. Ni „da“, ni „ne“, već nešto kao „da, na naš način“.

U takvoj politici neki vide mudrost preuzetu od jednog našeg bivšeg višedecenijskog vladara sa kojim upoređuju aktuelnog, ali međunarodni kontekst je drugačiji i traženje sličnosti bilo bi nategnuto.

Osim u slučaju da aktuelni postane strastven lovac, propuši, i to na muštiklu, zaplovi „Galebom“ niz Dunav i počne da organizuje sletove. Ovo poslednje, bogami, i ne treba isključivati. Ali, u vezi sa NATO, utemeljene su tvrdnje da je SFRJ de fakto bila članica, jedno vreme, kada je bila u Balkanskom paktu pedesetih godina.

No, vratimo se debati. Šormaz Dragan, šef Stalne delegacije Skupštine Srbije pri Parlamentarnoj skupštini NATO, insinuirao je da je za sadašnje odnose sa alijansom nerazrušive temelje postavio bivši predsednik: „Na moju žalost, nastavljena je politika četiri stuba Borisa Tadića“.

Branio se da „nije NATO lobista“ – ipak je on naprednjak – rekao da „ne mora članstvo“, jer „bitnije je da postanemo član EU, a onda ćemo biti pod NATO kišobranom“. Šta mu sad taj kišobran znači đavo će ga znati, verovatno nešto slično „strateškom partnerstvu sa Zapadom koje donosi dobar život“, a za šta se na debati izjasnio Nebojša Zelenović, kojeg pominju kao mogućeg kandidata za predsednika Srbije.

Zelenović, prema izveštaju FoNeta, „nekoliko puta nije direktno odgovorio da li se zalaže za članstvo u NATO, napominjući da o tome tek treba otvoriti debatu“.

Zelenović je rekao da i druga „važna pitanja“ treba otvoriti – o Kosovu, kakvi su izbori, mediji… Da ostavimo, po strani Kosovo i NATO, kao teška, ali nisu li pitanja o izborima i o medijima davno „otvorena“ i nisu li odgovori dobro poznati? Opozicija ne treba samo da debatuje i da otvara pitanja, nego da postane vidljiva i „siđe u narod“.

Onoliko smo kukali devedesetih na opoziciju, a šta sad reći? „Mi devedesetih nismo bili nimalo inertni… Obišao sam svu Srbiju, rukovao se sa više od dva miliona ljudi“, reče Vuk Drašković u intervjuu za vikend izdanje Danasa.

Šta god mislili o njemu ili drugim liderima tadašnje opozicije, tada su, zaista, uz sve njihove mane, promašaje i gramzivosti postojali energija i nada. I znalo se na koju ćemo stranu.