Bolest koja ima državu

Narod je, predvođen dvorjanima, kraljevim ministrima, glasnicima i crkvenim velikodostojnicima, za razliku od dušmana, bio veoma uznemiren vešću o kraljevskoj bolesti. Za razliku od dušmana, verni narod iz celog kraljevstva je, saznavši za kraljevsku bolest, odaslao na njegovu adresu pisma s najboljim željama na šta je on, iako u postelji, sa zahvalnošću, takođe pismeno zablagodario. Oni koji su mogli, došli su u prestoni grad tiskajući se oko bolnice noseći vladaru jabuke, med, limun, crno vino i rakiju.

Nosili su, u svojoj naivnosti, darove da se nađu vladaru, da prebrodi svoju bolest. U naivnosti jer, kako se ispostavilo, nije bilo reči ni o kakvoj bolesti već o prolaznoj slabosti koja je u kralja nastupila usled zavera i spletki upravljenih prema njemu s ciljem detronizacije. Ako bolesti i ima, ona nije nova, kralj je, zapravo, bolestan odavno, kako je već izjavljivao, na primer da se, onako mlad, oseća starački.

U svakom slučaju, prolazna slabost je prebrođena i kraljevski zlatni tuš se već od danas ponovo stavlja u puni radni pogon, nadvija se nad celim kraljevstvom, zlatne kapi, kao i ranije, dobacuju i do susednih kraljevstava i kneževina, ako je, uopšte, prekida u snabdevanju i bilo. Izgleda da zapravo nije. Za to su se pobrinuli dvorjani, ministri i glasnici razglasivši vesti o odlasku kralja u bolnicu, strašeći narod bez potrebe. Sigurno da kralj, skroman kakav je, s tim razglašavanjem nije imao nikakve veze.

Zašto bi se to razglašavalo? Nisu li i prethodna veličanstva imala svoje trenutke slabosti i zaglavljivala kao i sadašnji vladar u istoj najprestižnijoj medicinskoj ustanovi u kraljevstvu? I svi su iz nje izlazili čili i veseli, nastavljajući hitro svoj rad na narodnom blagostanju.

Ali bio je jedan drugačiji vladar o čijem se zdravlju isto tako razglašavalo, redovno obaveštavalo, sve dok on nije ispustio dušu u dubokoj starosti. Beše to danas gotovo zaboravljeni car Josif koji je stolovao u istom prestonom gradu, ali je vladao, dakle, carevinom gotovo osrednje veličine i bio među najuvaženijim monarsima sveta. Predvodio je pokret mnogobrojnih kraljeva i kneževa, dobijao blaga iz većih carevina ne priklanjajući se do kraja nijednoj, svoje podanike učinio bogatijim nego što su ikad bili.

Kad se posle duge vladavine car Josif razboleo, bilo je prirodno što se o njegovoj bolesti svakodnevno razglašavalo i što se narod bojao i što je lio suze kad je preminuo, pitajući se šta će biti s carevinom. S pravom, pokazalo se, jer se carstvo brzo raspalo na mnoge zavađene kraljevine i kneževine.

Sada narod nema razloga za strah. Kralj je mlad, a ako poživi koliko i car Josif na kojeg se ugleda, ostaje mu da vlada još najmanje 28 godina. Ako se i dogodi, daleko bilo, da vakat potraje kraće, naći će se već kakav dostojni naslednik, ima takvih u kraljevstvu, još kako. Sve ostalo su lažne vesti.