Ne znam koliko građana Srbije redovno, ili bar povremeno, sluša govore poslanika opozicije. Ali znam da je jedno „sto pedeset sto milion petsto osamdeset osam“ Srba pogledalo iznenadan i jezgrovit stadionski govor izvesnog Igora Mikića o čijem će se upadu u TV prenos utakmice Srbija – Albanija još dugo pričati, možda više nego o samom meču.
Taj njegov upad u RTS postaće evergrin Jutjuba u Srbiji, poput onog Šešeljevog obraćanja Haškom tribunalu u kojem sudijama i ostalima kaže… Šta im je već rekao.
Dosta prašine podiglo se u medijima zbog rasprave premijera i poslanika Zorana Živkovića koji je, izgleda, među skupštinskim opozicionarima, najglasniji. Ali verbalni sukob Živkovića i premijera svodi se na to šta radi Vučićev brat.
Šteta je što nema prave polemike o politici u Srbiji – na primer o aktuelnim „hrabrim merama za izlazak iz krize“ – ili, ako je ima, ona do građana uglavnom ne dolazi zbog strasti i političara i medija prema pikanterijama i stvarima koje nekog zvaničnika lično dotiču.
Naravno, legitimna je tema da li neko iz familije najvišeg zvaničnika krši zakon. Pomalo je i zloslutna jer nas podseća na vreme u kojem su politiku u Srbiji kreirali jedan čovek i jedna žena. A i čovekov sin i ćerka isplivali su tada zasluženo do javnosti kao negativci i predmet omraze.
Ali tema Vučićevog brata, bar za sada, još je nekako incidentna.
Zoran Živković je bio odličan kao desna ruka Zorana Đinđića. Meni su bar izgledali kao dobar tandem: Đinđić kao kreator politike, iako je dobro poznato da je bio i izvrstan praktičar, Živković kao izvršilac pojedinih segmenata te politike. Za Srbiju tragične okolnosti učinile su da i Živković na kratko bude premijer, ne baš popularan.
Kratkoća Živkovićeve vladavine i vreme proteklo od 2003. učinili su da bude zaboravljeno i ono dobro i loše iz njegovog mandata. Zato Živković sada i može da bude najglasniji.
Doduše, ne baš glasan kao Igor Mikić koji je u odsustvu autentične opozicije – meni Vučićeva opaska da su on, Vučić, i Boris Tadić „nedvosmisleni politički protivnici“ zvuči kao dobar vic – postao heroj nacije. Šta je taj Mikić – huligan, navijač, akademik, manje je važno. Ali činjenica je da integralnu verziju njegovog govora-desanta zna većina građana i da je gledanost snimka Mikićevog nastupa dostigla astronomske razmere.
To što je Mikić postao heroj nacije svedoči o bolesti opozicije koju je toliko nadjačao. To potvrđuje nemoć opozicije da se artikuliše, kao makar daleka alternativa, na čekanju.
Svedoči i o bolesti nacije. Ivica Dačić je to lepo objasnio pre nekoliko meseci u stilu „pa jel vam se ne sviđa štednja, pa što ste onda toliko glasali za SNS, šta sad hoćete“, iako je on među poslednjima koji bi trebalo to da govore, pošto sedi u vladi.
Ali, zaista, svi u ovom društvu treba da budu odgovorniji. Ne može jedan čovek da bude kriv za sve. Mada on, stiče se utisak, kao da svoju sudbinu vidi na raspeću. Što je već njegov problem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
