Nedavno glasanje nekih srpskih poslanika u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope (PS SE) „naišlo je na osudu celokupne srpske javnosti“, komentarisala je šefica srpske delegacije u PS SE. Celokupnoj srpskoj javnosti – i ako prihvatimo tu stranačku ocenu o jednodušnoj anatemi – manje je poznato o čemu su kužni poslanici glasali.
Srpski mediji najpre su objavili da su svi srpski poslanici glasali protiv „izbacivanja Rusije iz Saveta Evrope“. To je bilo po difoltu. Sutradan je odjeknula prava vest – jeretici su glasali „za“, ali ne za izbacivanje Rusije iz SE, već za suspenziju glasačkih prava ruske delegacije u PS zbog prisajedinjenja Krima Rusiji. Poslanici otpadnici su obrazložili da su glasanjem branili princip teritorijalnog integriteta.
Time je navodno narušena državna politika Srbije povodom dešavanja u Ukrajini. A takozvana državna politika je neutralnost. Srpska politika je ćutala i pravila se Tošom mesecima dok budući premijer nije saopštio tu genijalnost – nikada nećemo biti protiv Rusije, a poštujemo teritorijalni integritet Ukrajine. Dakle, budući premijer je poručio da je Krim za Srbiju Ukrajina. Ne Rusija.
Znači, poslanici grešnici i budući premijer misle isto, ali protiv Rusije ne treba glasati. Jer, Rusija nas uvek podržava u međunarodnim forumima glasajući za, pojednostavljeno rečeno, Kosovo u sastavu Srbije. Ali, izgleda da je do Kosova u Srbiji više stalo Rusiji nego Srbiji.
Mnogo je šizofrenije u toj srpskoj jedinstvenoj državnoj politici.
Budući premijer sigurno se seća kako je negde 1999, 2000. potpredsednik Vlade Vojislav Šešelj u jednom TV duelu pritiskao Zorana Đinđića pitanjem koje mu je uporno postavljao: „Da li je Bil Klinton ratni zločinac?“ Đinđić je pokušavao da polemiku dovede na racionalan nivo, ali uzalud. Sada je budućem premijeru zgodno da priča o neutralnosti. Ali šta će da radi ako dođe trenutak pa ga Putin, dobro ne baš on, možda Lavrov ili Rogozin priupita: „Da li je Krim Rusija?“ Kako se situacija usložnjava, tako nešto uopšte nije nemoguće.
U celokupnoj srpskoj javnosti, za razliku od „sramotnog glasanja“ u Strazburu, uopšte nije odjeknula vest da je generalnom direktoru Javnog preduzeća Srbijagas Dušanu Bajatoviću uručen orden za borbu protiv terorizma. Bajatović je skroman, nikad se nije hvalio svojim antiterorističkim akcijama, sve je ostalo u strogoj tajnosti, ali ruski parlamentarni centar „Celovita bezbednost otadžbine“ Vojne pravoslavne misije Zagranične ruske pravoslavne crkve zna. Jer, taj centar je Bajatovića nagradio, a centrov rukovodilac Igor Jevgenevič Smikov je još rekao da se direktor Srbijagasa „nagrađuje ordenom za borbu protiv fašizma“.
Puke spekulacije da nekima u srpskoj vladi Bajatović smeta na čelu Srbijagasa postoje odavno, kao i one da su Rusi čvrsto uz njega. Ali valjda ruski parlamentarni centar „Celovita bezbednost otadžbine“ Vojne pravoslavne misije Zagranične ruske pravoslavne crkve ne bi išao toliko daleko da te glasove u srpskoj vladi proglasi za terorističke i fašističke? To bi bilo opasno.
Na kraju, celokupna srpska javnost dobila je iznenadnu nasladu u saopštenju ruskog Ministarstva spoljnih poslova u kojem se kaže da Milo Đukanović daje izjave neprijateljske Rusiji. Crna Gora, za razliku od Srbije, nedvosmisleno se opredelila kojim putem hoće da ide. Đukanovićeva vlada nije se libila da Moskvi oštro odgovori. Ali takav je Milo vazda bio – britva. Ako Srbija dođe u situaciju da se opredeljuje, kako sada stvari stoje, i kako stoje poslednjih 14 godina, moraće da krene istim putem. Neće biti Srbiji lako, ali joj spoljna politika bar neće biti bizarna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
