Budućnost koje nema

Jedan takav događaj je smrt Josipa Broza Tita na današnji dan pre 40 godina, ali, zbog neumitnosti smrti, ne sam po sebi. O toj smrti se obično i opravdano promišlja uz njeno projektovanje, njeno vremensko razvlačenje na period znatno posle 4. maja 1980, sve do početka poslednje decenije XX veka u SFR Jugoslaviji. Prva smrt Josipa Broza nastupila je i završila se u tom jednom danu, a druga je došla sa nestankom države čija je on bio personifikacija. Nema mnogo smisla pitati se šta bi bilo da je Tito živeo 98, ili 108 godina, kako bi se ponašao da je doživeo Gorbačova, pad Berlinskog zida i Američki mir.

Za alternativnom, pak, istorijom na temu šta bi bilo da Tito nije umro i drugi put, ili da nije baš na taj, najgori mogući način, poseže se s razlogom češće. Kakva bi bila danas Srbija da nije tako razbila Jugoslaviju, zajedno sa Slovenijom i Hrvatskom?

Verovatno bi već četvrt veka bila dekadentna članica Evropske unije, otprilike kao Belgija, sama ili u okviru neke manje Jugoslavije. Prvi maj se možda ne bi slavio ni roštiljanjem, a od pionira, kao i u stvarnoj istoriji, odavno ne bi bilo ni traga ni glasa. U maju i avgustu ne bi se slavilo i tugovalo zbog „Bljeska“ i „Oluje“. Zoran Milanović, ako bi bio izabran za predsednika Hrvatske, verovatno ne bi došao u situaciju da mu nekom prigodom iskoči neki bilmez u crnoj majici sa sloganom „za dom spremni“. U Srbiji deci u školama ne bi držali predavanje o Milanu Nediću kao „srpskoj majci“.

Ustaše bi u Hrvatskoj bile aktuelne taman koliko kralj Tomislav i Matija Gubec, a četnici u Srbiji koliko Apis i Aleksandar Obrenović. Vukovar, Srebrenica i masakri na Kosovu se ne bi dogodili. Radovan Karadžić bi bio uhapšen zbog primene neortodoksnih metoda u njegovoj privatnoj psihijatrijskoj ordinaciji. Ko zna, možda bi lečio baš Ratka Mladića.

Realnost je, međutim, takva da Titova smrt i raspad Jugoslavije ostaju najkrupniji politički događaj u Srbiji i ostalim bivšim delovima SFRJ u poslednjih najmanje pola veka. Sve što se u godinama posle raspada dešavalo bile su njegove posledice. U Srbiji se to danas možda najbolje vidi. Da nije bilo raspada ne bi bilo Miloševića – ali i obrnuto – a da nije bilo Miloševića, ne bi bilo ni Šešelja, samim tim ni Vučića. U Hrvatskoj događaje od pre 30 godina većina verovatno ne posmatra kao raspad stare, već kao stvaranje nacionalne države, kao i u Sloveniji. S tom razlikom da je Slovenija postala jedna od najuspešnijih zemalja EU, dok je Hrvatska još „nova članica“ koja se nada ulasku u Šengen.

Lično se 4. maja uvek setim svežnjeva novina od 5. maja 1980. iz porodične arhive, koje sam prelistavao kao dete, u međuvremenu na žalost izgubljenih. Prošlost je tu za pouke, ostaje nam budućnost. Srbije, i ostalih.