Buš i SFRJ

Ovaj drugi jubilej u delu prepatriotske srpske javnosti dočekan je uobičajenim žalopojkama na temu šta je Srbima trebala Jugoslavija.

Jugoslaviju je pravio i prvi veliki američki predsednik u XX veku Vudro Vilson. Jugoslavija je zauvek nestala u vreme mandata Buša starijeg. Vilson je bio veliki jer je uveo SAD u Prvi svetski rat, uredio posleratni svet, iako će se to uređenje pokazati nestabilnim i inaugurisao Ameriku kao svetsku silu. Buš je bio veliki jer je, iako ne sam, srušio bipolarni svet, doprineo iščezavanju SSSR-a, podstakao stvaranje EU i otvorio period u kojem će Amerika biti jedina supersila. Za priču o njegovom impresivnom životnom putu ovde nema mesta.

Na vest o Bušovoj smrti pomislio sam: „DŽordž Buš stariji, poslednji američki predsednik koji nas nije maltretirao. Slava mu.“ Naravno, da nije bilo „maltretiranja“, nije sasvim tačno. Oni koji veruju da je srpsko rukovodstvo bilo jagnje umiljato koje ničim nije doprinelo raspadu zemlje 1991, dakle u vreme Buša, setiće se da je „Amerika razbila Jugoslaviju“, da je priznala Sloveniju i Hrvatsku, da su UN maja 1992. bivšoj SRJ uvele ničim izazvane sankcije…

Međutim, Buš je pokazivao dobru volju da se Jugoslavija očuva, a kada je to postalo nemoguće, da se u miru rasformira. Na tu temu je uputna knjiga „SAD i jugoslovenska kriza“ Živorada Kovačevića. Amerika svakako nije navijala za raspad zemlje, ali nije ni bila spremna da se previše angažuje u situaciji koja je za nju bila suviše složena i nejasna, a domaći akteri nisu bili spremni da racionalno postupaju, pisao je Kovačević o početku krize.

„Prvog oktobra 1990. predsednik Buš, u razgovoru sa predsednikom Predsedništva SFRJ Jovićem, čemu je u SAD dat veliki publicitet, izjavljuje da ‘SAD pružaju punu podršku jedinstvu, nezavisnosti, teritorijalnom integritetu Jugoslavije…’ Čak je upitao da li bi Jugosloveni želeli da SAD budu glasnije u izražavanju svog stava u prilog jedinstvu i teritorijalnom integritetu Jugoslavije.“

Kada je reč o iracionalnostima, Kovačević je izdvojio Kadijevića, Jovića i Miloševića.

Citira analizu Kadijevića prema kojoj Amerikanci hoće „da sruše srpsko rukovodstvo, kao jedino komunističko u Jugoslaviji“ i da „vojska takođe ocenjuje da Amerikanci respektuju jedino protivnike koji im pokažu zube“. Pa onda Borisava Jovića za kojeg navodi da pad Berlinskog zida registruje tek dve nedelje kasnije: „Rekao sam Veljku da mu je analiza dobra.“

Neizbežan je slučaj odbijanja Miloševića da primi ambasadora Zimermana, navodno zato što nije došao na Gazimestan. Zanimljiv je i detalj Miloševićevog intervjua za Pravdu 1993: „Raspad Jugoslavije u interesu nemačko-katoličkog saveza“. Tako je Milošević hteo da „probudi“ Ruse.

Kada je slom postao neizbežan, otvorilo se pitanje priznanja Slovenije i Hrvatske. Nemačka je Sloveniju priznala u decembru 1991, a Hrvatsku u januaru 1992. SAD obe u aprilu 1992.

Povodom Bušove smrti, komentator Velta je napisao: „Najbolji prijatelj kojeg je Nemačka ikada imala.“ Možda je u pravu. A možda je to ipak bio Gorbačov.