Lukašenko bičuje nilske konje na temperaturama ispod nule. Nije baš tako glasila prošlonedeljna globalna vest, ali kao da je ciljala na taj efekat. Već preko svake mere, jel tako, izopačeni beloruski diktator – dakle pomahnitali, zastrašujući, okrutni i najgori od sve dece u međunarodnoj zajednici – taj se ruski saveznik u svojoj besomučnosti ostrvio na nedužne životinje.
Nije se Lukašenko doslovno mašio korbača, već njegovi podanici, ne bi li naterali debelokožce iz porodice Hippopotamidae da „igrajući uz zvuke bubnjeva i penjući se uz merdevine zabavljaju publiku“. A pošto su podanici zaposleni u Beloruskom državnom cirkusu, jasno je da bi jednog dana – posle demokratskog preobražaja – Lukašenko imao da odgovara zbog zlostavljanja životinja.
Žao je meni nilskih konja, ko god i gde god da ih muči. Mi što smo bili deca osamdesetih pamtimo onaj slatki Diznijev crtać „Fantazija“ u kojem nilski konji igraju balet iz opere „Đokonda“ Amilkarea Ponkijelija (u Minsku igraju valcer). Žao mi je pa makar nam bili i neprijatelji, kao što kaže Ilustrovana enciklopedija „Sve životinje sveta“ (Izdavačka radna organizacija „Vuk Karadžić“, Beograd 1987). „Odrasle životinje imaju veoma mali broj prirodnih neprijatelja, ako se izuzme čovek“, tako piše.
I nije Lukašenku to opravdanje da ih muči. To što je nilskim konjima čovek prirodni neprijatelj. I zato, ako već Belorusi ne mogu da smene Lukašenka, pobuna protiv vlasti mogla bi da krene iz Beloruskog državnog cirkusa. Podržavam. Dakle, Hippopotamus amphibius bio bi sloboda koja predvodi narod. Ili bi to bio trijumvirat sedmogodišnjih ženki Zlati, Jane i Aide, koje sada nastupaju pod šatorom? Beloruski Pussy Riot imao bi sve izglede da bude uspešniji od ruskog originala.
Dok tri ženke trpe torturu u beloruskom cirkusu, u njihovoj postojbini na Nilu takođe se odigrava drama. Ljudi već poslovično ginu, izveštaji u najgrubljim crtama glase da se to dešava „u sukobima islamista sa snagama bezbednosti“. General El Sisi, koji je preuzeo vlast posle prošlogodišnjeg puča u kojem je svrgnut predsednik Mohamed Mursi, izjavio je za neke novine da će da se kandiduje za šefa države jer ga „narod želi“. Posle je to, međutim, iz njegovog okruženja s indignacijom demantovano.
Kako je veći deo sveta zažmurio letos na državni udar u Kairu, uz posledičnu remilitarizaciju Egipta i zabranu Muslimanske braće, logično je bilo i da za suđenje Mursiju, koje je nedavno počelo, interesovanje bude relativno malo, kao i za njegov tretman u sudu. Zapravo, slika tog užasa u sudnici – Mursi je bio u kavezu koji ne propušta zvuk da ne bi ometao suđenje – obišla je svet. Ali za razliku od organizacije „Etičko ophođenje prema životinjama“ koja je digla glas zbog cirkusa u Minsku, organizacije za zaštitu prava čoveka ostale su neme na vest iz Kaira.
Mursi je ipak čovek, makar ako je i ubijao po ulici i predvodio terorističku organizaciju sve sa ciljem da radikalizuje Bliski istok i tako, baš kao Al Kaida, ugrozi čitav svet, što mu se u globalnoj sudnici stavlja na teret. Lično sam skeptičan da je to baš tako i da vojska vodi uspostavljanju demokratskog poretka.
Možda je i Bakiru Izetbegoviću bilo žao Mursija pa je negde islamistički pozdravljao, sa četiri prsta. Zbog toga je egipatsko Ministarstvo spoljnih poslova uručilo protest Bosni i Hercegovini, a Banjaluka se vrlo uzbudila.
Žao mi nilskih konja. Žao mi i čoveka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
