Crna družina

Čak i na nivou utiska, setio sam se onda njegovih porodičnih fotografija koje je njegova supruga objavljivala na Tviteru dok je bio u zatvoru. Pomislio sam kako je to što je ubijen užasno za njegovu porodicu, pročitao sam izjavu njegove supruge, rekla je da njena noga više neće kročiti na Kosovo i pomislio sam da je to sasvim u redu.

Primetio sam onda kako su polako počele da se umnožavaju reakcije koje su bile mešavina žalosti, neverice i besa prema onima koje sumnjiče da debelo imaju veze sa ubistvom, posredne ili neposredne. Primetio sam potom i ćutanje onih koje sumnjiče, a koje, inače, karakterišu buka i bes, i od kojih, prosto, ne može da se živi, i od kojih treba bežati ukoliko želite da ostanete relativno normalni, ili od kojih ne treba bežati ukoliko vas ispunjava osećaj odgovornosti prema sebi i bližnjima, prema ovom društvu i prema ovoj takozvanoj državi, pa prema tome sebi ne možete dopustiti bežanje.

Ćutanje, očekivano, nije dugo trajalo, došao sam u redakciju i posle nekog vremena neko je uključio televizor, iz kojeg se potom začuo zvuk Njega. Koleginice i kolege stali su u polukrug oko televizora, tog novog vekovnog ognjišta, prišao sam i ja i ugledao na ekranu Njega, bio je crn i valjda tronut i pored Njega je stajalo nešto crno i valjda takođe tronuto, ali niže od NJega i, za razliku od Njega, tom prilikom nije proizvodilo nikakve zvukove.

Ostao sam samo nekoliko trenutaka pred televizorom, nije mi se tamo više stajalo, otišao sam za svoj sto, čuo sam onda da se On, crn i valjda tronut, drao, da je mahnitao, sve kao i obično, da se branio od nekih i pre nego što je pošteno prozvan, da je neke optuživao, ništa, dakle, novo, da je pominjao nekakve jadnike i bednike, koji su, ukazao je nedvosmisleno, dno, u poređenju s njim, koji je vrh i čija je besprekornost neupitna. Dranje i mahnitanje je trajalo, poslovično, čitavu malu večnost, pitao sam da li je i ono nešto drugo crno nešto reklo i rekli su mi da nije nego da Mu je samo ćutke pružilo nekakvu ceduljicu stojeći sve vreme postojano kraj njega.

Sutradan je to što je pružilo ceduljicu, video sam na fotografijama, opet crno i valjda tronuto čučalo nad grobom u društvu Njegovog crnog službenika, koji je takođe čučao, to je onaj što se pre nekoliko meseci proslavio kada se radosno drao u telefonsku slušalicu kličući Mu, pošto su njih dvojica, možda i ono drugo crno i ostala njihova crna družina na izborima pošteno pobedili Ivanovića.

Onda je On rešio da ode na Kosovo, što su Njegovi crni ministri i Njegovi crni predsednici kojekakvih udruženja pozdravili kao istorijsku odluku, ništa, dakle, novo, i tamo je narodu poručio, šta bi drugo, da narod ima da ostane na svojim vekovnim ognjištima, i potom zapalio nazad.

Šta mi, narod, da poručimo Njemu, ako uspemo da ga se u dogledno vreme oslobodimo? Možda da mu poželimo sve najbolje, kao što je to Jakovljević, u kojeg nas On sve vreme kolektivno pretvara, poželeo Čvoroviću, pošto je uspeo da ga se oslobodi. To bi bilo ljudski.