Crveni vrat

Opravdano, neizvesnost je jedna od odlika vremena u kojem živimo, sigurno i u srpskom mikroprostoru. Ipak, partija je ostala pri svome; da, partija, počinjemo kao normalnu da prihvatamo činjenicu da živimo u partijskoj državi, i glasa se samo na lokalu. Parlamentarni izbori će možda biti 3. avgusta, 4. septembra ili kad god, pre vremena. A u međuvremenu – obećan nam je referendum. O Kosovu.

Predsednik Srbije, kao veliki poštovalac vladavine prava, zaključio je da jedinu legitimnu odluku mogu da donesu građani Srbije, razume se od Horgoša do Dragaša. Požalio se minule nedelje svom gostu Zigmaru Gabrijelu, ministru spoljnih poslova Nemačke, kako mu je crven vrat usled visokog krvnog pritiska. A skočio mu je, to jest pritisak, usled neprestanih napora na uspostavljanju stabilnosti u regionu. Pa ne može on čovek sve sam, treba mu pomoći. I možda za razliku od unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, koji on vodi sam sa sobom, najavljeni referendum zaista bude stvaran.

Javnost sada analizira Gabrijelove rečenice izgovorene u Beogradu i Prištini – zahteva li to Nemačka da Srbija prizna Kosovo. Čim je Gabrijel došao usred političke krize u Nemačkoj, znači da je bilo hitno. Znalci ga odgonetaju, sugerišu da bi njegove opaske, ukoliko zaista znače zahtev za priznanje, predstavljale promenu politike Berlina. Premijerka kaže nije tražio da priznamo, nego da prihvatimo nezavisnost. Ako je tako – onda ništa novo. Možda je došao da ubrzava stvari, da pripreti, đavo će ga znati. Javnost je, manje više, dobila svastikine butove i kljukane dinastije.

Referendum je, međutim, pominjan i pre Gabrijelove posete. Još se ne zna da li će glasanja biti – ali predsednik sugeriše da će građani od Horgoša do Dragaša imati da odlučuju hoće li Srbija da uđe u EU, a da zauzvrat preda Kosovo. I tu je on sasvim na tragu svom prethodniku koji je za svog vakta više puta rekao da građani nikada neće prihvatiti EU u zamenu za Kosovo. To proriče i on, sadašnji predsednik. On je na tragu i jednom ranijem predsedniku koji je voleo da raspisuje referendume.

Sećam se te 1998. i referendumskog pitanja koje je glasilo: „Jeste li za to da strani posmatrači učestvuju u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?“. Naravno, ogromna većina građana – dabome, opet od Horgoša do Dragaša – odlučila se za istorijsko „ne“. Znamo šta je bilo posle.

Sada valjda, ne bi trebalo očekivati baš to što je tada „bilo posle“, ali posledice novog istorijskog „ne“, ne bi bile male. Kako još, međutim, i ne znamo hoćemo li biti dovedeni pred taj ili-ili izbor, možemo, recimo, da pretpostavimo da predsednik još vaga. Da kao što njegov politički tata čeka promenu geopolitičkih okolnosti pa da opet krene u „borbu za oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja“, tako i ovaj to isto čeka, pa da vojnu neutralnost proširi i na političku.

Uzgred, grad Bor je, pred skorašnje izbore, prekriven slikama predsednika, kao da se on lično kandiduje za predsednika opštine. A on nikako da ode ni na Borsko jezero, o čemu je maštao. Posao, obaveze, šta da se radi. Možda je čuo i da u jezeru ima opasnih virova. A za visok pritisak je bolje otići u neku banju.