Delimično normalni

Kakve veze ima ulazak Makedonije u NATO sa još jednim detaljem poružnjavanja glavnog grada Srbije?

Simbolika je u pitanju, i mnogo više od toga. Ranije makedonske vlade predvođene Nikolom Gruevskim, kojeg ovdašnja vlast ubraja u „osvedočene prijatelje srpskog naroda“, inatile su se Grčkoj godinama umesto da traže kompromis za spor o imenu države i u sklopu tog inata gradile su starije i lepše Skoplje za velike pare. Gruevski, sada begunac od zakona kojeg u Mađarskoj štiti još jedan osvedočeni prijatelj srpskog naroda Viktor Orban, dobio je naslednike u Srbiji.

Arhitektonska megalomanija vlasti u Srbiji nije antička kao u Skoplju, oličena je u Beogradu na vodi, ne zna se koji je od dva projekta gori, ali baš kada se Makedonija – koja upravo menja ime u Severnu Makedoniju – miri sa Grčkom, ovde se najavljuje 28 metara visok Stefan Nemanja koji stoji na raspuklom vizantijskom šlemu. Fascinantno je to majstorstvo da se uvek bude na pogrešnoj strani istorije.

Važnije je ono što ide dalje od simbolike, a to je činjenica da Srbija postaje sve usamljenija. Ulaskom Severne Makedonije u NATO na Balkanu preostaju samo još Srbija i BiH (i to zbog Republike Srpske) kao države van tog saveza. Zvaničnici NATO stalno ističu da od Srbije i ne traže da se učlani, da su zadovoljni postojećim vrlo visokim nivoom saradnje, ali jasno je u kom pravcu se stvari odvijaju i šta predstavlja politički pragmatizam, koji je u Srbiji hronično deficitaran.

Mnogi su Zoranu Zaevu i njegovoj vladi čestitali najpre dogovor s Grčkom, sada i protokol o ulasku u NATO. Ne i Srbija. Srbija drži rusku liniju smatrajući da ima moralno pravo da osporava legitimnost – na potpuno isti način kao i Kremlj – najpre političkih promena u Makedoniji, a onda i postizanje dogovora Zaeva i Aleksisa Ciprasa. To što se odvijalo i kako se odvijalo nije bilo demokratski, smatra srpski predsednik zahvaljujući kojem je Srbija upravo dobila status „delimično slobodne zemlje“.

Saopštenje Moskve da će se držati starog imena Makedonije verovatno je izraz prolazne mrzovolje velike sile koja sebi to može da dopusti. Bilo bi krajnje čudno da zemlju koja je promenila ime voljom svog parlamenta zove na način koji ona smatra legitimnim. Još bizarnije, ali ne i nemoguće, bilo bi da Srbija svoju spoljnu politiku nastavi da usklađuje sa Rusijom umesto sa Evropskom unijom.

Rusija je zbog Makedonije pokvarila i svoje odnose s Grčkom, što se videlo prošle godine kada su Moskva i Atina jedno drugom proterivale diplomate. Srbija srećom nije, ili možda slučajem. Valjda je smatrano da je kalibar Makedonije takav da možemo da joj držimo lekcije, a da je grčki veći. Mada, Vučić je svojevremeno više puta kritikovao Ciprasa, naročito u nemačkim medijima, zbog ekonomske politike.

Kritikovao je i Emanuela Makrona tvrdeći da je poklekao pred „žutim prslucima“, čak da im se dodvoravao. Potom je počeo da vapi za njegovom posetom Srbiji čiji bi prvenstveni cilj čini se bio da skrene pažnju na izuzetnost, u pozitivnom smislu, njene vlasti. Ta poseta je očigledno neizvesna. Biće da Zapad polako ali sigurno gubi strpljenje sa Srbijom i njenim srednjim, „delimično evropskim“ putevima.