Đinđić

Bio sam adolescent kojeg je zanimala politika. Prepuna sala Doma kulture u Boru, u publici uglavnom intelektualci. Beba uporno vrišti u kolicima u hodniku, tata je uporno smiruje: „Samo čika Đinđa da dođe, da se rukujemo pa idemo!“. Domaćini iz lokalnog DS-a umiruju nestrpljivu publiku da gost kasni jer je zavejan put.

Svaki segment svog govora Đinđić je završavao pitanjem: „Jel to pošteno?“ Entuzijasti su odgovarali potvrdno, skeptici su se smeškali, gunđali… Obećao je da će, ako DS dođe na vlast, pozajmice „za privredni preporod Srbije“ biti vraćene građanima. „A Jezda i Dafina?“ – pitao je neko iz publike. „E njima ste sami dali, niko vas nije terao“, odgovorio je Đinđić i dobio aplauz.

Jutro, dvanaestog marta 2003, bilo je prilično tiho u Beogradu. Uputio sam se iz studentskog doma, gde sam se uselio uz malu pomoć prijatelja, kao „prvoborac“ oktobarskih promena, ka gradu – da tražim posao. U jednoj omladinskoj zadruzi rekli su mi da ga nema, u drugoj sam na jedno uvo slušao radnicu koja mi je nudila posao u Mekdonaldsu u Zemunu, a na drugo radio koji je javljao o atentatu.

Spuštao sam se niz Pop Lukinu ulicu, zamišljao kako se Đinđić oporavlja i vagao hoću li u Zemun ili ne. Vratio sam se ipak u dom, u sobi u kojoj sam živeo bilo je nekoliko kolega, slušali su radio, saznao sam od njih da se Đinđić nije oporavio. Raspoloženja su nam bila donekle različita. I oni su se uselili u dom uz malu pomoć prijatelja – kao deca zaposlenih u javnom preduzeću koje je dom gradilo. NJihovi roditelji brinuli su da će im Đinđićeve reforme uzeti posao i preneli tu brigu na svoju decu.

Kako koja godišnjica dođe pitamo se – šta bi bilo da nije ubijen? Da li bi uspeo da sprovede reforme koje je promovisao po celoj Srbiji (kampanja „Srbija na dobrom putu“) i gde su ljudi masovno dolazili da ga slušaju, a nisu bili dovoženi autobusima i plaćani sendvičima? Da li bi Tadić bio kandidat DS-a za predsednika Srbije? Da li bi se vodila spoljna politika na četiri stuba ili na dve stolice? Kako bi se odvijao put ka EU? Sve su to pitanja na koja je nemoguće dati odgovor.

Svakog dvanaestog marta postavljamo pitanje šta je Đinđićevo nasleđe. Sada imamo „stabilokratiju“, „meku autokratiju“, ili kako već intelektualci definišu Vučićev režim. Golim okom vidimo procvat kriminala i korupcije, vidimo zloupotrebu medija kao opijuma za narod, svakodnevno slušamo laži i sa tim se mirimo, ili im verujemo – što pokazuju izborni rezultati iz godine u godinu. Vidimo priznanja koja Vučiću stižu sa Istoka i Zapada kao još jedan vid korupcije.

Nasleđe je da kostur (uh, ružna reč) sistema postoji, da se osnovni pravac spoljne politike nije promenio, što jeste slaba uteha i od čega se ne živi. Ali na ljudima je da se bore protiv razobručene patologije.

Eto, na simboličkoj ravni, imamo Bulevar Zorana Đinđića. Neki upravo hoće da podignu spomenik Miloševiću u Beogradu. Možemo da se nadamo da ipak „valjda neće“, a možemo i da ih sprečimo.