Đinđić kao duh

Čedomir Jovanović, onaj pravi, pristojno je rekao na RTS-u, upitan kako mu se dopao Uliks Fehmiu u ulozi premijera, da nije lako glumiti Đinđića.

Đinđić u seriji izgleda kao senka onog iz stvarnog života. Anemično, gotovo kao mrtav čovek koji hoda te 2001, što je verovatno bio nameran izbor reditelja zbog onoga što će se dogoditi 2003. Na kraju, u seriji, on nestaje kao duh.

Đinđić je danas zaboravljeniji od Miloševića, glavnog junaka serije Bojana Vuletića ili, drugačije rečeno, Milošević je danas življi od Đinđića.

Na Terazijama, tamo gde je sada sedište Demokratske stranke, kraj partijske zastave na fasadi je portret Olivera Ivanovića. Đinđića nema.

Ni čudno zamišljeni spomenik Đinđiću, planiran da se postavi na beogradskom Studentskom trgu, nikako da ugleda svetlost dana.

Čemu spomenici i ostale „počasti“ u sistemu sasvim suprotnom onom za koji se Đinđić zalagao ili, recimo, onom o kojem je pričao, ako smo sumnjičavi prema tome koje su njegove namere bile. A pričao je, u najkraćem, o sistemu u kojem postoji vladavina prava, kompatibilan sa zapadnim svetom.

Naravno da je u njegovim nastupima bilo demagogije. Mnogi su tako videli njegovu kampanju „Srbija na dobrom putu“ 2002. Ljudi su posle političkih promena očekivali i brze promene u standardu, što nije bilo realno. Kao što nije bilo realno da će Đinđićeve reči o tome da treba raditi trinaest sati dnevno i da ne treba spavati naići na plodno tlo među narodom izmrcvarenim tokom decenije Miloševića, suočenim sa novom neizvesnošću.

Pa ipak, današnji vođa Srbije – Đinđiću možete zameriti svašta, ali diktatorske sklonosti ne – priča slične stvari, ali u bitno drugačijim uslovima.

Vučić priča o napornom radu, uz bedne plate za većinu ljudi. I narod, nesporno, glasa za njega pod uticajem propagande, hranjen pričama o velikim uspesima države i regionalnom liderstvu. U uslovima kontrole jedne stranke, procvata kriminala, strane podrške zbog višeg cilja.

Đinđić je mogao malo da uradi za dve godine, u uslovima jakog otpora onog što danas zovemo duboka država, suprotne politike u delu DOS-a i neophodnosti raščišćavanja sa Miloševićevim nasleđem.

Jovanović kaže da je Srbija već 2001. bila duboko podeljena, ali biće da je to pre svega važilo za političku elitu i nasleđene državne strukture. Većina ljudi raščistila je sa devedesetim, želela je promene.

Zato su bivšeg vođu pred državnom vilom branili, uglavnom, najokoreliji fanatici, i to oni sa društvene margine. Sumasišavši. Nije bilo onih koji su zahvaljujući Miloševiću profitirali. Nije bilo njegovih „normalnih“, prosečnih birača iz 1990. ili 1992.

Dve godine kasnije Srbija jeste bila podeljena. Bio sam u centru Beograda tog 12. marta, u omladinskoj zadruzi da tražim posao, i tamo sam na radiju čuo šta se dogodilo. Kada sam se vratio u studentski dom, bilo je desetak kolega, gotovo svi „petooktobarci“, u mojoj sobi, pričaju o atentatu. Đinđić je već bio mrtav. Većina ne da nije bila utučena, nego su se smeškali pričajući da se to desilo jer se premijer, koji je bio krenuo da reformiše preduzeća u kojima su njihovi roditelji radili, otprilike, uhvatio u kolo s đavolom.