Izbeglice u Turskoj „moraju biti dobrodošle što je više moguće“, rekao je predsednik Francuske Fransoa Oland u petak, na konferenciji za novinare u Parizu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, a posle njihovog sastanka koji je bio priprema za današnji samit EU-Turska. Prirodno je, sledeći ovu ne samo Olandovu već manje-više sveevropsku logiku, da onda to znači da izbeglice u zemljama EU moraju biti dobrodošle što je manje moguće.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Praksa, uostalom, to već duže vreme pokazuje, a evropska moralna panika u vezi s ponašanjem Mađarske prošle godine, potom i drugih srednjoevropskih država, ispostavila se kao maska. Orban je, ako ne računamo Nemačku i skandinavske zemlje koje se sada prilagođavaju činjenici da su manjina kada je reč o izbegličkoj krizi, bio lasta koja je najavila ovakvo proleće.
Dakle, današnji samit EU-Turska treba da rezultira drastičnim merama. One, najjednostavnije rečeno, podrazumevaju zatvaranje ostatka Balkana prema Grčkoj, Grčke prema Turskoj, a Turske prema istoku, pre svega prema Siriji, odakle dolaze izbeglice i migranti. Čuveni domino efekat.
Jedan aspekt dogovora je direktno preseljavanje – avionima – izbeglica u države EU, ali tu humanost, jasno je, moći će da oseti vrlo mali broj ljudi. Oni koji nisu izbeglice, već „ekonomski migranti“ ili osobe čije su zemlje dlanom o dlan proglašene bezbednim – nadležni britanski sud je upravo proglasio Avganistan „dovoljno bezbednim“ – u EU neće imati šta da traže.
Krajnji cilj je normalizacija šengen zone već do kraja godine.
Ključna pitanja jesu hoće li evropski plan moći da zaživi i zašto bi Turska trebalo da ga prihvati – odnosno, koja je njena korist? Tri milijarde evra obećanih Ankari u novembru pokazala su se kao ne naročito primamljiva ponuda, a ukidanje viza za Turke verovatno kao nesprovodivo obećanje. Turski premijer Ahmet Davutoglu je prošle nedelje, prema navodima diplomata, već u ime Turske prihvatio da će osobe nekvalifikovane za azil u zemljama EU biti zadržavane, što bi podrazumevalo da Ankara postigne sporazume o vizama i readmisiji sa sedamdesetak država, za šta će biti potrebno vreme.
Odgovor na pitanje koristi za Tursku bi mogao da glasi da će predsednik Redžep Tajip Erdogan i dalje imati odrešene ruke za svoju unutrašnju politiku u koju, osim obračuna sa Kurdima, spada i represija nad opozicijom i nad medijima. Kao što je EU u novembru, pred prvi samit s Turskom o izbeglicama, odložila objavljivanje izveštaja o napretku država kandidata za članstvo – da ne naljuti Ankaru pošto o njenom bilansu u oblasti vladavine prava nije mogla da se izjasni afirmativno – tako je i sada mlako reagovala na državno preuzimanje opozicionog lista Zaman. Preuzimanje, praćeno korišćenjem suzavca i vodenih topova protiv demonstranata u Istanbulu, dogodilo se dan pošto je predsednik Evropskog saveta Donald Tusk u Ankari pohvalio „posvećenost“ Turske rešavanju zajedničkog problema i istakao „strateško partnerstvo“ dve strane.
Drugi deo plana za rešenje izbegličkog pitanja je još teže sprovodiv – uspostavljanje mira u Siriji, promena tamošnje vlasti i obnova zemlje. Iako se i Rusija i Zapad slažu da se primirje u Siriji poštuje, to je još daleko od mira, a Islamska država i dalje je najjača oružana grupa u toj zemlji i pod svojom kontrolom drži najveći deo njene teritorije – ruske bombe očigledno ne mogu da je pobede same, kao što to u zaboravljenom Iraku ne mogu američke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
