Dušmani suza nemaju

Si Đinping, predsednik države i KP Kine, takođe je nesumnjivo naš. Možda ne baš kao Putin, ali i on izgara za takozvane srpske nacionalne interese. Kada je naš predsednik u aprilu bio u Pekingu i pozvao domaćina da opet dođe u Beograd, Si je bio ganut. „Kroz osmeh mi je govorio da zna koliko mi je to važno“, rekao je tada Vučić. Ako je njemu važno, važno je svem nacionalnom biću.

Uverismo se nedavno i u Makronovu odanost srpstvu. Govorio čovek po naški – i svakako sve razumeo – doneo „mistrale“ od kojih klete komšije već drhte, opoziciji koja htede da je udostoji razgovora s njim ljubazno rekao „desole“, kasno se setili da mu se obrate. Ama i Prištini je Makron odbrusio, tako nam veli pomenuta režimska mašinerija. Emanuel, naš brat.

S Trampom ovamo i onamo, te znamo da nas voli, te urličemo da hoće da nas uništi, da bi se nedavno unutar nacionalnog bića konačno postigao konsenzus da navijamo za njega na izborima 2020. Pa Tramp je bio, uostalom, svim srcem protiv bombardovanja. Ako se tu i tamo i ogreši o nas, valja se toga setiti.

I tu je ključna sličnost između brata Donalda i novootkrivenog srpskog brata Borisa DŽonsona, tek zarudilog premijera Ujedinjenog Kraljevstva. Zapravo, brat Boki još je veći Srbin od našeg Donija. Tu njegovu naklonost prema Srbima otkrio je Srpski telegraf glavnim naslovom u petak, 26. jula: „Engleski premijer osudio NATO: DŽonson plakao zbog Milice Rakić“.

Imamo, dakle, uz nas sve svetske sile, da ne pominjemo treći svet koji je sve „prosrpskiji“, eto Dačić nas je upravo obradovao da je Centralnoafrička Republika povukla priznanje Kosova. E sad, kako to da smo i pored toga neprestano ugroženi, da se nad nas neprestano nadvija smrtna opasnost, bilo u vidu nekog pretećeg tvita predsedniku, tobože „pratećeg“ novinara koji uhodi ne samo Vučićeve pajtose, nego i njihovu širu familiju uključujući i odojčad, snažne opozicije i jedne ili dve klevetničke televizije?

Kako to da „srpska suza nema roditelja“ kako zapomaže šef države i vladajuće stranke?

Uz sav idiotizam priča kao što su Trampovo zgražavanje zbog bombardovanja i plač Borisa DŽonsona zbog smrti Milice Rakić, ne bi trebalo imati nikakve sumnje da bi bilo ko na ovom svetu, i Tramp i DŽonson, svi naši saveznici od kojih će se neki vrlo brzo propagandom ponovo pretvoriti u neprijatelje, pre utešio „srpsku suzu“ nego predsednik Srbije i njegovi poslušnici, počev od takozvane premijerke.

Od njih većih dušmana ovoj zemlji nema. Plasiranje priče o Džonsonovim suzama najbrutalnije pokazuje potpunu bezosećajnost vlasti prema žrtvama koje su „naše“, da ne pominjemo „njihove“. Žrtve, kao i sve ostalo, služe im isključivo za dalje izbezumljivanje biračkog tela, isključivo za produžavanje vladavine.