Dva Aleksandra

Upečatljivo mesto u njoj ima odnos tada regenta Aleksandra Karađorđevića prema Crnoj Gori.

Aleksandar, kojeg u seriji reditelja i scenariste Zdravka Šotre glumi Ljubomir Bulajić, predstavljen je ne samo kao vladar sa smislom za istoriju koji sve podređuje plemenitoj jugoslovenskoj ideji, već i kao ličnost požrtvovana do autodestruktivnosti, slamka među vihorove koji duvaju sa svih strana, iznutra, jednako od sva tri „plemena“, i iz inostranstva.

Kao nesebični, nepravedno skrajnuti i osuđeni monarh, što i ne treba da čudi s obzirom na to da je serija nastala prema romanu Vuka Draškovića.

Baš u vreme kada sa lokalnim izborima u Nikšiću – čiji ishod u vreme pisanja ove kolumne nije bio poznat – napori Aleksandra Vučića da Republiku Crnu Goru ugradi, pre u njegov lični i njegove družine, nego u nepostojeći „srpski svet“, doživljavaju vrhunac, javnost je dobila priliku da u „Aleksandru od Jugoslavije“ pogleda i posluša opravdavanje postupaka „viteškog kralja ujedinitelja“ prema Kraljevini Crnoj Gori.

Vuk Drašković kao da je hteo da kaže „Crna Goro izvini, ali…“ – zbog odluke regenta 1918. da svom dedi, kralju Nikoli, ne dozvoli povratak na Cetinje.

Jer, ne može biti jedna zemlja, a dva gospodara, i sve se žrtvuje, ne samo Crna Gora, već i Srbija, izgradnji zajedničke države južnih Slovena. Draškovićev Aleksandar će patiti što je svog voljenog dedu razvlastio i prognao, pa će se od ranog jutra i zbog te, kako je sugerisano, nužne nepravde, trovati najjačom mogućom sortom cigareta žitan.

Može se zamisliti kako oni u Crnoj Gori koji sebe danas ne vide u Vučićevom svetu gledaju na takvu „rehabilitaciju“ jugoslovenskog monarha.

Biće zanimljivo pogledati – ako toga u seriji ima, ne bindžujem, a nisam čitao ni knjigu – kako je Draškovićev Aleksandar propatio zbog diktature koju je uveo 1929, kada je zabranio sve političke stranke i kako je, na primer, za dobro Hrvata i Jugoslavije bila „zamrznuta“ Hrvatska seljačka stranka.

Oni pak koji u kralju vide samo diktatora koji je nametao „velikosrpsku hegemoniju“, što je dogma koja je vladala decenijama, verovatno će seriju doživeti kao revizionizam.

Još bi zanimljivije bilo čuti Draškovića na temu današnje Srbije i njenog neviteškog Aleksandra razjedinitelja, i današnje Crne Gore, a da to nisu opšta mesta o zajedničkoj evroatlantskoj budućnosti.

Da je Vuk, nekim spletom okolnosti, danas ministar spoljnih poslova Srbije, moguće je da bi zglajzao kao kada je bio potpredsednik vlade SRJ u vreme bombardovanja 1999.

U realnosti je to Nikola Selaković koji je izgleda u dlaku isti kakav je bio uoči dolaska naprednjaka na vlast 2012, kada je na svom profilu na Fejsbuku objavio fotomontažu Borisa Tadića sa kečetom.

Selakovićeva izjava od subote da je protestna nota Hrvatske, zbog pretnji Hrvatima u Srbiji na društvenim mrežama, „najgluplja do sada“, upućuje da on na susede „Aleksandrovog sveta“ i dalje gleda kao na ustaše, balije i Šiptare. Alal mu diplomatija.

Vučić se u svojim patetičnim govorancijama, kada je pričao kako će da „skonča“, više prisećao poslednjeg Obrenovića, nego kralja Aleksandra Karađorđevića, valjda zbog brutalnijeg kraja prvog. Ali istina je da on ne liči ni na jednog, da parafraziramo Ljubu Aličića.

„Aleksandar od Jugoslavije“, onima koji mogu da istrpe monotoniju istorijskih serija, možda će pružiti mogućnost za pravljenje drugačijih paralela, kao što je pomenuta, u vezi sa Crnom Gorom.