Dvadesete

Ta decenija posle Prvog svetskog rata na Zapadu je zapamćena kao zlatna, „srećna“ ili „vrišteća“ zbog uzleta ljudskih prava, umetnosti, pa i ekonomije.

Sa istorijske distance i kada se uzmu u obzir dešavanja iz tog perioda čini se da dvadesete baš i nisu zasluživale da budu tako opisane, ali činjenica da je njihov početak otprilike istovremeno označio i kraj do tada najvećeg i najrazornijeg rata doveo je do „opuštanja“ i naglašavanja samo pozitivnih stvari.

U Nemačkoj, gde je termin „zlatne dvadesete“ nastao, zabeležena je na početku ovog perioda jedna od do danas najvećih hiperinflacija, a mlada republika borila se sa nacionalizmom koji se nije mirio sa odredbama Versajskog mira – kao što one nisu bile prihvaćene ni u Mađarskoj i Italiji, teritorijalno oštećenih na račun prve Jugoslavije.

A u Kraljevini SHS, kako se u dvadesetim zvala, vladala je napetost između monarhije i federalnih nastojanja pre svega Hrvata, čiji će vrhunac nastupiti sa ubistvom poslanika HSS u skupštini 1928 (šezdeset i kusur godina kasnije će „oslobodioci“ u Vukovaru nazvati jednu ulicu po atentatoru, radikalskom poslaniku Puniši Račiću).

Završilo se uvođenjem diktature.

Šta početak naših današnjih dvadesetih ima zajedničko sa „zlatnim“?

Nije da, na primer, populistički političari i grupe sa obe strane Atlantika nemaju dodirne tačke sa pokretom začetim u minhenskoj pivnici ili sa onim koji je marširao na Rim, ali neke lekcije su ipak naučene ili su makar metode i ciljevi nešto drugačiji.

Sličnost današnjih neoradikala sa Punišom Račićem, a pogotovo sa Radom Pašićem – više njih zanima novac nego „nacionalno pitanje“ – verovatno je još i veća. Projekat Evropske unije uspešno suzbija nastojanja za teritorijalnim promenama, tako da pokreti u, primera radi, Italiji, koji polažu pravo na Rijeku ili Istru, ili mađarske „64 županije“ orbitriraju na marginama politike.

Iskustvo je pokazalo da je Marks bio u pravu kada je pisao o izbijanju ekonomskih kriza u gotovo pravilnim razmacima.

A kada izbije u Volstritu gotovo istovremeno se oseti u Nemačkoj, gde je se sada pribojavaju, ili, na primer, na beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra, videli smo to 2008.

To ipak ne znači da Nemce čeka hiperinflacija – jer, pored ostalog, nema ratnih reparacija, istorija se ne ponavlja tako frapantno.

Ali će zato naši ljudi ići u sve većem broju da rade u Nemačku, sa ukidanjem ograničenja na tamošnjem tržištu. Pritom se čini da oni koji sada odlaze računaju sa kartom u jednom pravcu pa je teško praviti poređenja sa vremenom nemačkog ekonomskog čuda, odnosno sa šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka.

Samim tim su i nade u priliv „doznaka“ mršave.

Kao i uvek, i u „zlatnim dvadesetim“, pogotovo na kraju te dekade obeležene slomom njujorške berze, kriza je najviše pogodila najsiromašnije, uključujući Zapadnu Evropu.

Ni u godinama koje su neposredno prethodile tom slomu najvećem broju ljudi život nije bio zlato.

Danas bi se kriza, kako je već i bivalo, najviše osetila na svetskoj periferiji i u njenom predsoblju u koje spadaju i naši krajevi.

Zato se možemo samo nadati da se istorijska poređenja neće pretvoriti u „samoispunjavajuće proročanstvo“.