Dve Ruskinje

Naročnickaja je dobila gromoglasan aplauz, Hruščova, srećom, nije izviždana. Prva je na granici afekta govorila o Ukrajini, vrlo ubedljivo, uz navođenje delova istorije koje je smatrala važnim, pravdajući sadašnje postupke Vladimira Putina. Druga je nastojala da parira ali, činilo se, ne ultimativno, kao da je to smatrala besmislenim, zbog nepomirljivosti pristupa.

Naravno da je Naročnickaja u delu publike izazvala ushićenje. Ukrajina je, rekla je, kao Bosna – veštačka tvorevina u kojoj različiti ljudi prinudno žive. Dalje, najsnažnije antiruske strasti rasplamsale su se na zapadu Ukrajine, u Galiciji, i Staljin je pogrešio što ju je 1939. anektirao, kada je još Durnovo upozoravao Nikolaja II na tamošnju mržnju prema Rusiji.

Priznala je Naročnickaja – tako je rekla, ali se činilo da je nastojala da radi dijaloga malo ublaži stav – da je bar 50 odsto ljudi došlo spontano na Majdan da protestuje protiv Janukoviča, „ukrajinskog biznismena koji nikad nije bio proruski orijentisan“, ostali su bili ekstremisti. A onda je Amerika počela da dovodi „gotovo“ (još jedno konstruktivno ublažavanje) „fašiste i naciste sa svih strana“, pa je Putin odlučio da pritisne „delete“, „kao na kompjuteru“, da zaštiti Ruse na Krimu kojima je pretila jezička i verska asimilacija.

„To (asimilacija) bi bio zločin protiv Boga“, poentirala je Naročnickaja, ali delirijum je nastupio kada je rekla da je Kosovo otvorilo Pandorinu kutiju, pa se sada sve to vraća Zapadu.

„Jadna mala Rusija, uvek žrtva“, tako je odgovarala Hruščova koju često neopravdano predstavljaju ne kao naučnicu, već kao unuku Nikite, koji je 1954. Krim poklonio Ukrajini „u skladu sa boljševičkom doktrinom“. Tri puta je išla u Ukrajinu, „nijednom nije videla fašiste ni banderiste, što ne znači da ih nije bilo, ali sigurno nije bilo kao u izveštajima Russia Today“.

Opasnost je reč koju je Hruščova puno puta izgovorila. Opasno je što se američki konzervativni političari i evropski liberali dive Putinu, opasno je za samog Putina kada „autoritarni režim prekardaši kao u slučaju Sadama i Gadafija“ – hrabra insinuacija – opasan je, naravno, sam Vladimir Putin. Opasan za svet.

Konferencija se zvala „Evropska tragedija 1914. i multipolarni svet 2014: Naučene lekcije“. Ovakvi javni bljesci umova nude otrežnjenja – poput onoga Kristofera Klarka da Nemačka nije bila jedini krivac za Prvi svetski rat, kao što Putin nije jedini „loš momak“ – ali i mistifikacije („težnja ka moći je čitavo biće Rusije“, Dominik Liven) i fatalizam, kao kod Džefrija Saksa, koji je sugerisao da svega ovoga u Ukrajini ne bi bilo da su SAD pomogle Gorbačovu i Jeljcinu.

Tu je i zamka „samoispunjavajućih proročanstava“ koja povodom stogodišnjice paradoksalno spaja političke elite, naučnike i vidovnjake. Vidovdan se bliži. Ako nam je za utehu, Srbija sad nije važna, možda će da eksplodira Daleki istok ili Ukrajina, o čemu je bilo reči i na konferenciji.