Erdogan, naravno

Iako će vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) sa ponosom isticati kako je Turska jedina demokratska zemlja među islamskim državama, njen odnos ne samo prema opoziciji, već i prema novinarima, naročito kurdskim, određenim manjinama – lider AKP i od danas, prema svim prognozama, novi predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan uoči izbora je govorio da je sramota biti pripadnik određenih nacija – te obračuni sa navodno zavereničkim pripadnicima policije i sudstva, pa i sa kemalističkom sekularnom tradicijom, ukazuju da je Turska daleko od uzorne demokratije.

U prilog tome idu i teorije o tome kako Erdogan gradi sistem nalik „putinizmu“. Vašington post je nedavno pisao – nesumnjivo podstaknut i nastojanjem Erdogana da osnaži po ustavu ceremonijalnu funkciju šefa države za koju se kandidovao pošto više nema pravo da bude premijer (na toj dužnosti je od 2003) – kako su upravo turski vladar i Mađar Viktor Orban viđeni kao političari koji uzora traže upravo u Vladimiru Putinu.

Izbori mogu da budu krvna slika demokratije, ali i samo njena fasada. U slučaju Turske, bar sudeći prema aktuelnim predsedničkim izborima, oni su nešto između – jer za razliku od nekih postsovjetskih država, gde predsednički kandidati osvajaju gotovo 100 odsto glasova, i totalitarne Severne Koreje, gde pripadnici dinastije Kim „dobijaju“ poverenje 101 odsto birača – velika popularnost Erdogana među Turcima je nesporna. U isto vreme, postavlja se pitanje smisla glasanja sa unapred proglašenim i favorizovanim pobednikom koji, uprkos neslaganju Ustavnog suda, obećava širenje predsedničkih ovlašćenja.

Esad Džudžević, šef Bošnjačkog nacionalnog veća u tehničkom mandatu, još prošle nedelje je čestitao pobedniku navodeći da će izbor Erdogana za predsednika značiti „oslonac svim muslimanima u svetu“, te da Bošnjaci u Srbiji dele radost zbog uspona Turske „i demonstracije osmanlijske tolerancije i velikodušnosti“. Predsedavajući Predsedništva BiH Bakir Izetbegović u subotu se video-linkom iz Visokog uključio u predizborni skup u Turskoj poručivši da očekuje od Turaka da Erdoganu pokloni „najmanje dva mandata“.

Kada je već krenuo tim manirom, Izetbegović je mogao da sugeriše da Erdogana, jednostavno, proglase za doživotnog predsednika. Zanimljiva je i Izetbegovićeva opaska da je među „milijardama“ koje se mole za Erdogana i Egipat, gde je oficirski režim, inače u teškoj zavadi sa Ankarom, gotovo istovremeno zabranio Partiju slobode i pravde, političko krilo Muslimanske braće.

O turskoj demokratiji brinuće Turci. A čemu da se nada „srpski korpus“ na Balkanu posle još jednog Erdoganovog trijumfa? Sam Erdogan je sa pomenutog predizbornog skupa Izetbegoviću odgovorio jednako emotivno: „I mi volimo BiH i sve Bošnjake. I mi činimo sve i molimo se da imate suživot zajedno sa Srbima i Hrvatima. Bićemo s vama i uvek s vama“. Pa… Korektno, ali da se zna koga „predsednik svih muslimana“ najviše voli.